tag:blogger.com,1999:blog-6744998936123681805.post1577650100391578967..comments2011-03-22T23:50:43.264+01:00Valentina Đorđevićnoreply@blogger.comBlogger7125tag:blogger.com,1999:blog-6744998936123681805.post-69697095040013210532011-03-22T20:07:39.341+01:002011-03-22T20:07:39.341+01:00Laik sam,ali volim da citam.Ne bih se slozio da je Dostojevski bio na klackalici izmedju vere i ateizma.Od trenutka kad je spoznao Hrista njegova vera bila je nepokolebljiva.On cak odbacuje mogucnost srece van Hrista.To se jasno vidi kroz Raskoljnikova,koga cak ni ostvarenje sopstvenih zamisli ne dovodi do srece.Naprotiv.Takodje ne mislim da se mogu previse porediti Kami i Dostojevski.Merso je samoziv.On je ravnodusan prema sebi i zbog toga sebi daje pravo da bude ravnodusan i prema drugima.Subjektivan je.Nije sposoban i ne trudi se da pronadje bilo kakav osecaj za drugoga,uprkos sebi,zbog tog drugoga,a Kami kao da se slaze s tim.Nasuprot tome,Dostojevski ukazuje na obrazac ponasanja,koji je prihvatljiv i pozeljan,kroz Idiota.Ne znam da li je iko citao Idiota,a da nije kriticki se osvrnuo na svoj zivot,pustio suzu i pozeleo da je bar malo Idiot:)Anonymousnoreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-6744998936123681805.post-43311532560934660892011-01-10T16:42:23.651+01:002011-01-10T16:42:23.651+01:00Nenade, hvala na tumačenju. PozdravValentina Đorđevićhttp://www.blogger.com/profile/03113128507758695008noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-6744998936123681805.post-815563410245119472011-01-05T12:03:16.630+01:002011-01-05T12:03:16.630+01:00Mislim da je osnovno što Kami želi reći (kao i Dostojevski), kako u Mitu o Sizifu tako i u Pobunjenom čovjeku, to da je stanje pobunjenosti u njihovo vrijeme još uvijek bilo nemoguće. Smatram da rečenicom: &quot;Boga nema, a čega nema o tome se ne priča&quot; Kami kaže da iako Boga nema, ima ga u svijesti većine ljudi i proces metafizičkog &quot;oslobađanja&quot; neće biti ni brz niti lak, a možda je i nemoguć. To isto Niče pokazuje ličnim životom, a Dostojevski kroz svoje pobunjenike. Religiju oni vide kao osnovu svih sputavanja, a svoju nemogućnost da tu svoju spoznaju prenesu masama kao svoj poraz, zbog kojeg ili lude ili se ubijaju. Stoga borba sa religijom do kraja u Strancu.<br />Ljudskost i pravda je ono što nude kao odgovor na apsurd, ali ljudskost i pravda koja nije bazirana na pravilima &quot;odozgo&quot;. Po tim ljudskim normama glavni lik Stranca dođe kao neki pobjednik, osjeti se jednim sa većinom, iako ga ta većina mrzi i ubija.. <br />Nisam pominjao Kafku, jer su mi Kami i Dostojevski nekako bliži.<br />pozdravNenadnoreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-6744998936123681805.post-50840785268772053812010-12-06T13:42:10.585+01:002010-12-06T13:42:10.585+01:00Branislave, odlično zapažanje, s tim što mislim da je &quot;Mit o Sizifu&quot; samo prividno hladna i racionalna interpretacija apsurda, značenje je složeno i dvosmisleno kao i u romanu.Valentina Đorđevićhttp://www.blogger.com/profile/03113128507758695008noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-6744998936123681805.post-81312768895239844762010-12-02T14:49:32.039+01:002010-12-02T14:49:32.039+01:00Mislim da su i Kafka i Kami bili zaglavljeni u nekom &quot;medjuprostoru&quot; koji se nalazi u rastrzanosti čoveka izmedju ovozemaljskog i onostranog. Tačnije, nikada nisu uspeli da odbace Boga u potpunosti i da ga adekvatno zamene. Osećali su da sa ovim svetom nešto &quot;nije u redu&quot; i da religijski odgovor na probleme ljudske egzistencije nije prihvatljiv ali mislim da nisu uspeli da nadju sopstveni odgovor. Sličan problem se javlja i kod Dostojevskog i Ničea koji su ceo svoj život proveli na &quot;klackalici&quot; vere i ateizma. Iz te egzistencijalne rastrzanosti nastala su tako velika umetnička i filozofska dela.<br />Kafka je bio mnogo dosledniji sebi jer su njegovi junaci upravo ono sto je i on sam bio. Kod Kamija vidim podvojenost koja se ispoljava i u njegovim delima. &quot;Mit o Sizifu&quot; je jedna filozofska interpretacija apsurda, hladna i racionalna, koja donosi zaključak da treba prihvatiti apsurd i živeti uprkos njemu. Medjutim, u &quot;Strancu&quot; njegov glavni junak se pred smrt zestoko buni i vodi dijalog sa svestenikom (religijom). Zašto ako je prihvatio apsurd kao postojeće stanje stvari i odbacio religiju kao rešenje apsurda? Poznata je Kamijeva misao da &quot;Boga nema, a ono čega nema o tome se ne priča&quot;.<br />Volim da čitam oba pisca. Uživam u borbi njihovih junaka da daju smisao nečemu što su pre toga obesmislili. Odlično je predstavljena rastrzanost izmedju logike i emocija, rastrzanost koja ih razara, a rešenja za takvo stanje su veoma jalova ili neodrživa. Univerzalno u njihovim delima je to što se ta rastrzanost nalazi u svakome čoveku i što mnogi ljudi nikada ne uspeju da pronadju izlaz koji je van religije, rezignacije ili duševnih poremećaja - svega onog što je destruktivno.<br />Pravi primer rešenja ovog problema vidim u Sigmundu Frojdu i njegovom psihoanalitičkom učenju. One ljude koji nemaju vremena da proučavaju njegova dela upućujem na genijalne filmove Vudi Alena čiji junaci sa lakoćom nose život sa svim njegovim problemima, odbacujući religiju, a rešavajući problem apsurda na jedan zdrav način.Branislavhttp://www.blogger.com/profile/03825364326521408077noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-6744998936123681805.post-3001564623307271332009-11-19T14:51:41.393+01:002009-11-19T14:51:41.393+01:00I meni se čini. Valjda se upravo u tome sastoji univerzalnost Kafkinog dela.Valentina Đorđevićhttp://www.blogger.com/profile/03113128507758695008noreply@blogger.comtag:blogger.com,1999:blog-6744998936123681805.post-29666017932877637552009-11-19T11:59:56.133+01:002009-11-19T11:59:56.133+01:00Čini se da smo svi mi &quot;pomalo&quot; deo Procesa i da smo zatočeni u Zamku....Alexandra Einsteinhttp://www.blogger.com/profile/17446820241125778322noreply@blogger.com