Gošća autorka: Tijana Kondić
Fjodor Mihajlovič Dostojevski je 1868. zamislio svoj veliki i poslednji roman. Naziv romana je trebalo da bude Ateizam ili Žitije velikog grešnika, a glavno pitanje ono koje je samog autora mučilo celog života, problem postojanja Boga. U ovom romanu jedan čovek je trebalo da izgubi veru i krene u potragu za pozitivnim odgovorima koji će ga opet dovesti u ruski manastir, do nalaženja vere na višem nivou. Osnovu priče čini odvojenost od Boga.
Svoju ogromnu epopeju Dostojevski je počeo da piše u julu 1878. godine. Konačan oblik ove zamisli je roman Braća Karamazovi koji je objavljen 1880. godine. Roman je zamišljen kao roman-epopeja, određivan je kao detektivski i društveni roman, koji sadrži i elemente melodrame.
U romanu postoje četiri toka radnje. Pitanjem slobode i patnje najviše se bavi treći tok romana koji je ideološkog i religiozno-filozofskog karaktera. U njegovoj osnovi su dva na prvi pogled međusobno oprečna viđenja sudbine čoveka i njegove budućnosti. Jedno viđenje jeste antiteističko viđenje Ivana Karamazova, u čijoj je osnovi zanimljiva parabola o Velikom inkvizitoru, dok je drugo sadržano u religiozno-filozofskom traktatu starog monaha Zosime i njegovog naslednika Aljoše Karamazova.
Braća Karamazovi sadrže različite modele pripovedanja: prisutna je autorska reč na samom početku romana, u predgovoru, zatim pismo, ispovest, filozofski traktat. Novina u romanu je stilizacija žitija i apokrifa, koju u celini ilustruju poglavlja “Kužni zadah“ i “Kana Galilejska“. Tehnika skaza korišćena je u delovima “Buna“, “Veliki Inkvizitor“ i “ Tajanstveni posetilac“.
Svojevrsnu žižu čitavog dela predstavlja “Legenda o Velikom Inkvizitoru“. Poema se može razmatrati kao posebno delo. U njoj je problematizovano pitanje patnje, slobode, religije i ateizma, morala i prirode, Hristove ljubavi prema čoveku. Prikazan je odnos Velikog Inkvizitora prema Hristu i njegovom učenju, kao i kritika Hristovih podviga. Inkvizitor veruje u Boga bez Hrista. Dostojevski postavlja pitanje kako se u dobrom svetu čiji je tvorac Bog, javlja zlo.
Pitanjem porekla zla u svetu, kao i opravdanjem Boga kao moćnog i dobrog tvorca, bavi se teodiceja. To pitanje postavlja čitava hrišćanska ideologija. Prema Rozanovu, svaki život predstavlja spoj dobra i zla kad umire, izdvaja u sebi u čistom vidu, kako dobro tako i zlo. Zlo koje mora da propadne posle uporne borbe s dobrim–prikazano je u Ivanovoj poemi. Prema Džejmsu Bilingtonu, suprotstavljanje Hristovog primera zvaničnom hrišćanstvu našlo je odjeka ne samo u romanu Braća Karamazovi, već i u velikom delu izvitoperene misli ruskog radikalizma. Tema Hrista kao revolucionarnog društvenog reformatora njegovog vremena bila je opšte mesto rane socijalističke misli. Prema Bilingtonu, socijalizam je kod Rusa imao reliogiozni značaj.
U čitavom radu Dostojevskog centralna tema bila je hrišćanska ideja slobodnog svečovečanskog jedinstva, svetskog bratstva u ime Hristovo. Pored romana Braća Karamazovi, temom slobode i slobodne volje čovekove, bavi se i roman Zločin i kazna, objavljen 1866. Glavni lik, Rodion Romanovič Raskoljnikov, ambiciozan student prava, podstaknut bedom, odlučuje da ubije i opljačka Aljonu Ivanovnu, omraženu staricu koja lihvarenjem izrabljuje ljude. Ubistvom planira da reši finansijske i porodične probleme, i smatra ga etički opravdanim jer po njegovom mišljenju, životi običnih ljudi koji mu se nalaze na putu ne vrede ništa naspram plemenitih ideala kojima on teži. Raskoljnikov smatra da se on nalazi iznad moralnih pravila koja obavezuju ostale ljude.
Prema Borisu Engeljgartu, Dostojevski nije pisao romane sa idejom, već romane o ideji, zapravo, on je za svoj predmet uzimao ideju. Upravo Raskoljnikov predstavlja nesrećnog junaka, “čoveka sa idejom“ koja ga zaokuplja i vlada njim. To se može odnositi i na njegovog dvojnika Svidrigajlova. U svom tekstu “Ideološki roman Dostojevskog“, Engeljgart navodi da je Dostojevski govorio kako se snažne ideje obrušavaju na ljude, gnječe ih i unakazuju kao ogromno kamenje, one lutaju društvom i sele se iz duše u dušu. Zapravo, u Zločinu i kazni, Dostojevski razvija i temu ruskog natčoveka. Međutim, nakon ubistva Raskoljnikov nije bio u stanju da podnese teret zločina i ostane iznad moralnih pravila poput Napoleona, koji je simbol čoveka koji ubija po savesti. Nastupila je griža savesti, tj. osećaj krivice koji ga je mučio i zbog čega je bio u raskoraku sa samim sobom. Pitanje slobodne volje, zločina i opravdanosti zločina koje junaci vrše kao nosioci nekih ideja, u osnovi sadrži pitanje vere. Potrebno je dokazati da u samoj veri i Bogu nema ničeg što sadrži element prisile i nasilja. Ljudi moraju slobodno verovati u Boga i na veru se ne mogu prisiliti, jer je vera stvar slobode. Upravo se zbog toga Ivan Karamazov i pita nije li Bog čovekova izmišljotina koja je nastala na osnovu ljudskih potreba?
“Legenda o Velikom Inkvizitoru“ pokazuje rascep između materijalnog blagostanja i slobodno date ljubavi Hristove. Dostojevski je govorio o ideji pomirenja kroz ljubav i patnju, jer patnja je jedini uzrok saznavanja, ona iskupljuje zlo. Patnja je povezana sa slobodom. Prožet čovečnošću, Dostojevski kao da je razumeo bunt protiv Boga. Prema Berđajevu, on je bio najekstremniji zaštitnik slobode čoveka. O karakteru pojma slobode govori i Kant u Kritici praktičnog uma: “Sloboda je i jedina od svih ideja spekulativnog uma, za čiju mogućnost mi a priori znamo, a da je ipak ne uviđamo, jer je ona uslov moralnog zakona koji mi znamo. No ideje o Bogu i besmrtnosti duše nisu uslovi moralnog zakona, nego samo uslovi nužnog objekta volje, tj. samo praktične upotrebe našeg čistog uma koja je određena tim zakonima.“ Prema Veri Janićijević, Kant i Dostojevski bili su saglasni samo u jednom, da je pitanje vere i neverovanja, pitanje opredeljenja za ideale, samo što je za Kanta religioznost posledica naše moralnosti, a za Dostojevskog moralnost proizlazi iz naše religioznosti.
TIPIČNO KOD LIKOVA
Dostojevski je izuzetan analitičar ljudske duše. Njegova psihološka analiza je analiza ljudske duše uopšte u njenim različitim stanjima, stadijumima, prelazima. Likovi koje on prikazuje nisu završeni, kao da su različite transformacije i varijacije jednog duhovnog stvorenja. Osnovno kod Dostojevskog je prikazivanje ljudske patnje i njene veze sa opštim smislom života.
U duhovni sklop svojih likova, Dostojevski uvodi još jednu dimenziju, a to je pokajanje. Ako ono postoji, uvek ima iskupljenja za greh. Tako recimo, Žitije Marije Egipćanke, tj. priča o Zosiminoj gordosti i Marijinom pokajanju, sadrži kao glavnu ideju dela da je u hrišćanstvu dragocenije pokajanje i najvećeg grešnika, od čednog života bez iskušenja. Jedna od premisa na kojima počiva žitije jeste da ne postoji greh koji se iskrenim i istrajnim pokajanjem ne može okajati.
Svi hristoliki likovi Dostojevskog se na kraju pokaju, kao što je to učinio Raskoljnikov. On je nakon izvršenog ubistva babe zelenašice nastavio da živi kao nevin jer niko nije otkrio da je zapravo on počinilac zločina. Bez obzira na sve, Raskoljnikov pristaje da krene putem iskupljenja greha i priznaje da je ubio babu. Njegovo priznanje krivice jeste spremnost da na sebe primi patnju i pokaje se zbog izvršenog nedela. Priznanje krivice je znak moralnog preobražaja. Grešniku će svi gresi biti oprošteni ako je spreman da se pokaje. Kad je vera u Boga u pitanju, onaj ko izgubi Boga, postaje pravo ništavilo. Svi junaci koji ne veruju, kažnjeni su ili ludilom (kao što je Ivan Karamazov) ili su se ubili. Najveće iskušenje čoveka je suočavanje sa samim sobom. To može da potvrdi pimer Ivanovog ludila koje nastaje u trenutku kad je nestao njegov alter ego, tj. kad se Smerdjakov obesio. Tada nastaje Ivanov ponovni susret sa đavolom.
Dostojevski često u svojim romanima od jednog lika pravi dva, tačnije najdublja tema njegovih romana je podvojenost ljudskog duha. Primer je upravo odnos Ivana i Smerdjakova, Ivana i đavola, gde se jedna ličnost razlaže na dva “ja.“ Đavo je Ivanov dvojnik prema kome je načinjena kopija Smerdjakova, što znači da u samom Ivanu počiva suština zla. Smerdjakov je ubica koji završava samoubistvom, dok se Ivan koleba između ubistva oca i samoubistva.
U poglavlju “Đavo“ najbolje je prikazan proces dezintegracije ličnosti. Ivan razgovore sa Smerdjakovom opravdava potrebom da sazna ko je ubica. Iako Ivan postaje svestan svoje potisnute želje da ubije oca i da umesto njega to uradi Smerdjakov, on odbija to da prizna. Još dok je Smerdjakov bio živ, počela su Ivanova halucinantna stanja. Razgovor sa đavolom ustvari je razgovor sa samim sobom i simptom razdvajanja psihe. Ivanov košmar prekida se Aljošinim dolaskom. Iskaz: “Izjavićeš da si ubio oca, da je lakej ubio po tvom nagovoru...“ pripisuje đavolu, iako on ništa od toga nije kazao, već je to bila Ivanova sopstvena ispovest, prekinuta naglim dolaskom Aljoše. Ispovest se nastavlja i Ivan govori u prezentu “To on govori, a on zna šta govori“, iako Aljoša pokušava da uveri Ivana da su to njegove reči koje izgovara u bunilu, mučeći sebe. Ivan i Smerdjakov zbliženi su do dvojništa, iako se ne gubi jasan kontrast između lakeja i mislioca.
Bez obzira na to što je na početku romana, u predgovoru, Aljoša određen kao glavni junak, u samom romanu autentičniji i impresivniji su Ivan i Dimitrije. Postavlja se pitanje ko je uopšte glavni junak romana i da li ga ima? Mnogi likovi kod Dostojevskog predstavljaju zagonetku. Takav je recimo Ivan, kojeg će Aljoša odgonetati. On je obdaren zagonetnom prirodom koja drugima zadaje muke. Ivan Karamazov je sam problem i enigma. Aljoša eksplicitno govori Ivanu da je on za njega zagonetka: “Brat Dimitrije kaže za tebe: Ivan je grob. A ja kažem za tebe: Ivan je zagonetka. Ti si sada za mene zagonetka, ali sam nešto već shvatio kod tebe i to od jutros!“
Prema Mihailu Bahtinu, Dostojevskog junak interesuje kao poseban ugao gledanja na svet i na sebe samog, kao smisaoni čovekov stav koji ocenjuje sebe samog i stvarnost koja ga okružuje. To je pitanje samosvesti kod likova. Problem slobode nastaje tamo gde se pred samosvešću postavlja pitanje da li da se prihvati život ili ne. Samosvest predstavlja dominantu umetničke konstrukcije junaka Dostojevskog. Ona je dijaloški usmerena. U svakom iskazu junaka oseća se borba dva glasa. Tačnije, otvorene replike jednog odgovaraju zatvorenim replikama drugog. Tako, na primer, Ivan želi očevo ubistvo ali pod uslovom da on ne učestvuje u njemu. On želi da se ono dogodi kao sudbinska neminovnost. Smerdjakov gospodari Ivanovom voljom, tj. on njegovoj volji daje konkretne oblike; on čini ono što Ivan želi. U njihovom odnosu izgleda kao da Smerdjakov Ivanu čita misli i izgovara ono što Ivan sam pomisli.
Dostojevski je u svoje junake projektovao sopstvene psihološke i moralno–ideološke dileme. Psihički život junaka zavisi i od idejnog stava i stepena njegove moralnosti. Fjodor Karamazov je primer psihičkog siromaštva čoveka koji sladostrašćem ispunjava svoju duševnu prazninu. On oseća moralnu “prljavštinu“ i zato želi da prlja sve oko sebe. Suprotan njemu je Aljoša. On nema lični konflikt iako učestvuje u svim tuđim konfliktima. Njegovo ponašanje je ponekad protivrečno. Iako odlučuje da postane monah, on Lizi govori da možda u Boga i ne veruje. Prezime Karamazov, koje nose sva četiri brata, moglo bi se prevesti kao razvlačenje zla. “Karamazovština“ označava sladostrašće pre svega vezuje se za oca Fjodora Karamazova čija želja da se svim nasladi, isključuje moral. Karamazovska sila, “zemaljska karamazovska sila“, kako ju je nazvao otac Pasije, jeste sila kojom braća upropašćuju sebe i druge sobom. To je sila koja će sve izdržati, kako tvrdi Ivan. U suštini svi sinovi Karamazovi su isti, ali se i razlikuju. Oni gaze moralne norme zbog strasti. Od četiri brata samo su Ivan i Aljoša braća po majci, dok su Dimitrije i Smerdjakov bili braća po ocu. Unutarnji odnos između sva četiri brata potčinjen je zakonu suprotnosti. Smerdjakov poslednji i nezakoniti sin kao da je suprotnost čednom Aljoši. On je religiozan čovek, omiljeni iskušenik starca Zosime. Treći sin, Ivan, predstavlja suprotnost i Dimitriju i Aljoši. Nesumnjiva je veza između Ivana i Smerdjakova, oni se međusobno razumeju. Smerdjakov je neka vrsta Ivanovog alter ega, njegova “produžena ruka.“ Mržnju koju Ivan oseća prema ocu i priželjkivanje njegove smrti, usadiće i Smerdjakovu, koji će oca ubiti. Pošto je bio osuđen za ubistvo oca, koje je u stvari počinio Smerdjakov, Dimitrije će se pročistiti kroz patnju; njemu kao da je suđeno da se preporodi za nov život. Spremajući se da primi patnju, on je u sebi već osetio “novog čoveka“. Međutim, Dimitrije Karamazov se ipak odlučuje za bekstvo u Ameriku sa Grušenjkom. Kao što Ivan predstavlja oličenje antiteizma, tako je Dimitrije oličenje žrtve zarad drugih. O tome, zapravo, govori epitaf na početku romana: “Zaista, zaista vam kažem: ako pšenično zrno pavši na zemlju ne umre, onda ostane jedno; a ako umre-mnogo će ploda doneti“ (Jevanđelje po Jovanu, XII, 24). Potrebno je da se dogodi zlo, da bi mnogo dobra donelo.
Svaki od Karamazovih predstavlja jedno od mogućih moralnih načela. Na dnu ljudske lestvice je Fjodor, on je oličenje amoralizma i najdalji je od etike. Dimitrije je srodan ocu i po uživanju i po poroku, ali u njemu postoji žeđ za idealom i to u trenucima najvećeg razvrata. On govori Šilerove stihove o tome kako čovek treba da bude plemenit. Ivan živi po principu “sve je dozvoljeno“. Aljoša je antiteza karamazovštini, on sebi nikad neće “sve dozvoliti“. Ne uspevaju svi likovi da se odluče na pokajanje. Tako, na primer, Ivan Karamazov završava ludilom. Ovim je ostavljeno otvorenim pitanje spasenja ljudske duše.
Delovi iz “Otkrovenja po Jovanu“ govore da spasenje mogu očekivati samo oni koji su ostali dosledni u svojoj veri. To pitanje zauzima centralno mesto u kompleksu antinomija u “Velikom Inkvizitoru“ i razgovoru Ivana sa đavolom. Na primer, teza broj dva: Ako Bog postoji, kako onda prihvatiti ovaj svet kao njegovo delo kad u tom svetu vlada zlo? Kao antiteza postavljeno je pitanje: Ako se zlo ne može otkloniti, kako onda ostati s Bogom? Teza broj tri: Ako nema Boga, da li je sve dozvoljeno? Ova teza može se smatrati krucijalnim pitanjem postavljenim u oba romana, kako u Braći Karamazovima, tako i u Zločinu i kazni. Kao antiteza ove teze pitanje je: Ako ima Boga da li je onda moguće proći nekažnjeno?
BOG I IDEJA
Središnji događaj u Braći Karamazovima, ubistvo starog Fjodora Pavloviča, zasnovano je zapravo na negiranju Boga. Dakle, ubistvo je zločin počinjen zbog ideje. U romanu se može napraviti razlika između likova koji su takoreći na strani Boga, i onih koji su na strani ideje. Aljoša je tip revolucionara, on se povukao u manastir kako bi našao istinu, ali je ne nalazi. On je čovek Boga, a ne ideje, jer on i ne živi za ideju. On nema ideju, ali ima Boga. Zbog toga mu Ivan i kaže: “Ti stojiš na čvrstim nogama, zar ne? Volim takve čvrste ljude.“ Za razliku od Aljoše, Ivan kao i Raskoljnikov ima ideju, zato će i počiniti zločin. Dakle, na jednoj strani mogu stajati Aljoša i Dimitrije, jer su se oni odlučili za Boga i prave razliku između Boga i ideje, a na drugoj Ivan i Raskoljnikov koji deluju u ime ljudske sreće. Na kraju romana, Ivan sam priznaje da je kriv za očevo ubistvo, vičući kako nema čoveka koji ne želi smrt svog oca.
Ono što vodi Bogu jeste delatna ljubav. O tome govori Zosima i kaže da pošto se Bog ne može dokazati, čovek se u njegovo postojanje može uveriti samo putem delatne ljubavi prema svom bližnjem. U poglavlju “Glavica luka“ Grušenjka govori o tome kako nju Aljoša voli ni za šta, što upravo i jeste suštinsko određenje delatne ljubavi. S druge strane, Rakitin se opravdava rečima kako se uvek voli zbog nečega. “Delatna ljubav ne voli čoveka kao realizaciju ideje, ili egzistenciju nego voli čoveka kakav postoji i zato što postoji i ništa više. Delatna ljubav je bez uzroka i razloga, ne donosi nikakve koristi, niti se ispoljava kao korist, već je ljubav “ni za šta.“
Primer preobržaja, tj. prelaska sa ideje na Boga jeste priča o Markelu, Zosiminom bratu. On je celog života bio ateista a tek pred smrt je počeo da veruje u Boga. Razbolevši se, počeo je da odlazi u crkvu i da se priprema za ispovest i poslednje pričešće. Markel je želeo pred svima da bude grešan i da mu svi oproste jer jedino će tada nastati raj na zemlji. Uzrok preobržaja kod Markela je svest o ništavilu. Misao o bliskoj smrti i ništavilu dovela ga je do preobražaja. Svojim preobražajem Markel se predao delatnoj ljubavi. Zosima je za delatnu ljubav govorio da je surova i zastrašujuća, a Aljoši je govorio da će mnoge patnje videti i da će u njoj biti srećan, jer bez muke i užasa nema ni delatne ljubavi, ni Boga.
IVAN KARAMAZOV
Ivan Karamazov je jedan od tri brata Karamazova, koji su možda simbolično predstavljali celo rusko društvo. On je središnja figura epopeje ruskog života. Ono što saznajemo o Ivanu to su njegove vlastite reči o sebi. Njegova duša najbolje je oslikana u Ivanovom bunilu koje je opisano u glavi “Đavo“. Podvajanjem svesti, Ivan vodi dijalog sa samim sobom. Đavo je deo njegove sopstvene duše, delić njegovog ja. U liku đavola pokazuje se sve ono što Ivan ne voli ili nije voleo kod samog sebe. Karakteristična crta njegovog stanja, jeste gubitak vere. On izražava sumnju u “obaveznost moralnih normi koje nalažu da se u ime ovog bezličnog progresa ili dobra drugih ljudi žrtvuje sopstveno dobro i interesi. Zatim sumnja u ono što se može nazvati cenom progresa, u kome se sreća budućih pokolenja kupuje nesrećom sadašnjih. I na kraju sumnja u budućnost tog istog čovečanstva u čije ime se i prinose sve ove žrtve.“
Iako govori i misli o samoubistvu, Ivan ipak voli život i ceni ga. To pokazuju njegove reči o “lepljivim listićima u proleće“, kao i o plavom nebu koje mu je milo. Mnogo šta u načinu na koji se Ivan ophodi, izgleda surovo odbojno, naročito u njegovim osećanjima. Ivan ne veruje u besmrtnost duše. Tu misao ponoviće njegov dvojnik, đavo. Veruje da će čovek konačno odbaciti veru u Boga i postati bogočovek. Pošto Boga i besmrtnosti nema, “sve je dozvoljeno“. Ova ideja je omiljeni predmet razgovora Ivana Karamazova, i on je razvija i Aljoši, i Dimitriju, i Smerdjakovu. Ivanovi etički pogledi mogu se definisati kao ateistički amoralizam. Ideja o besmrtnosti duše još nije rešena u njegovom srcu i muči ga. Prema rečima starca Zosime, i mučenik neki put voli da se zabavlja svojim očajanjem, tako se i Ivan zabavlja člancima po časopisima i svetskim raspravama, ne verujući ni sam svojoj dijalektici, i sa bolom u srcu, smejući joj se u sebi. U Ivanu to pitanje nije rešeno i predstavlja njegov duševni teret. Ateistički amoralizam umnogome podseća na traganja Fridriha Ničea. Ničeov “natčovek“ odgovara Ivanovom “bogočoveku“. Duševna drama Ničea i Ivana Karamazova ista je – teorija amorala koja nije u skladu s moralnim težnjama ličnosti. Obojicu u životu snalazi ludilo.
Lik “natčoveka“ je jedna od najkarakterističnijih moralnih izopačenosti koju je Dostojevski prepoznao i kojom se bavio pored Braće Karamazovih, u svom drugom najznačajnijem delu, romanu Zločin i kazna. Raskoljnikov, junak Zločina i kazne nosilac je ideje da postoje zločinci čiji zločini mogu biti opravdani. On veruje u pojedince, ljude koji su drugačiji od ostalih, zato i razvija teoriju o pravu “neobičnih“ na zločin. Njima je sve dozvoljeno, jer imaju ideju. Za razliku od njega, Ivan veruje da je svim ljudima sve dozvoljeno, ako Boga nema. “Braco moj, neću ja tebe da pokvarim i da te gurnem sa tvog oslonca, ja bih možda hteo da tobom sebe izlečim.“ Ove reči Ivan upućuje svom bratu Aljoši. Njih dvojica su sušte opozicije, antipodi. Raspravljajući sa Aljošom o svojoj poemi “Veliki Inkvizitor“, Ivan pokušava da objasni da on nije nevernik, ateista, već da Boga prihvata, samo svet koji je on stvorio, odbacuje. Zapravo, Ivan postavlja pitanje o poreklu i značenju zla u svetu i opravdanosti svetskog poretka. Ovim pitanjem počeo se baviti Lajbnic u svom delu Teodiceja iz 1710. godine. On poput đavola Ivana Karamazova smatra zlo nužnim elementom savršenog poretka stvari koji kontrastom ističe dobro.
Scena u prljavoj krčmi u kojoj sede Ivan i iskušenik Aleksej, i u kojoj se dva brata upoznaju prvi put, umnogome podseća na scenu u kojoj je Raskoljnikov slušao priču Marmeladova. Ivan bratu odgovara da ne želi svojim “euklidovskim umom“ da prihvati opravdanost ljudskih patnji. On razvija ideju o nespojivosti Boga koji saoseća sa napaćenim čovečanstvom i pravednog Boga sa nekažnjenim zločinom. Citira misao koja se pripisuje Volteru koji je rekao da kada Boga ne bi bilo, trebalo bi ga izmisliti. Čudi se kako je takva misao mogla da se nađe u glavi čoveka, kojeg smatra divljom i zlom životinjom. Njega ne zapanjuje to da Bog možda postoji, već misao o neophodnosti Boga. On Boga prihvata, kao i njegovu premudrost. Veruje u smisao života, u večnu harmoniju, u kojoj će se svi ljudi ujediniti, ali ne prihvata svet koji je Bog stvorio. Ne upušta se u to da li su tvrdnje religije istinite, jer smatra da čoveku nije dato da rešava ono što nije od ovog sveta. Samobivstvovanje vidi kao glupo i besmisleno. On ne vidi smisao u tome da se zlo prvo dogodi, pa tek onda da bude kažnjeno.
Scena u krčmi koja se javlja u Braći Karamazovima i u Zločinu i kazni tiče se ljudske patnje. Raskoljnikov je slušao životnu ispovest Marmeladova, o njegovom bednom životu i pijančenju. Kako sam Marmeladov kaže, beda je porok. Marmeladov je slabić koji pijančenjem svesno uništava svoju porodicu. On sažaljeva svoju ženu Katarinu Ivanovnu, svoju malu decu i stariju ćerku Sonju, koja se okreće prostituciji kako bi zaradila novac. Međutim, Marmeladov se ne miri sa jadnim životom svoje dece. On kuka nad sudbinom i opravdava svoje pijančenje tugom koju pokušava da utoli, ali se kao ni Ivan Karamazov ne miri sa patnjom nevinih. A njegova porodica pati, zato on na kraju svog obraćanja Raskoljnikovu kaže: “A požaliće nas onaj koji je sve požalio i koji je sve i svakog razumeo, on jedini, on je sudija. Doćiće u sudnji dan i upitaće: A gde je kći što je zloj i jektičavoj maćehi, što je tuđoj i maloletnoj deci sebe žrtvovala? Gde je kći što je oca svoga zemaljskog, zaludnu pijanicu, požalila, ne užasavajući se zverstava njegovoga? Rećiće: Pristupi!...Praštaju ti se sad tvoji mnogi gresi, zato što si mnogo volela....I oprostiće mojoj Sonji, oprostiće, znam da će oprostiti.“ Ono što Ivan Aljoši govori o nedopustivoj patnji dece, liči na ono što Marmeladov priča Raskoljnikovu. To je nepomirljivost sa patnjom nevine dece. Zato se Marmeladov nada da će Sonji svi gresi koje je počinila zbog svog razularenog oca biti oprošteni.
Sergej Bulgakov poredi Ivana Karamazova sa Faustom. To poređenje odnosi se na njihovu idejnu sadržinu. Jedan izražava sumnje i patnje XVIII, a drugi XIX veka. Prema Bulgakovu, Faust je drama o ograničenosti ljudskog saznanja, gnoseološka drama. Prvi deo drame jeste tragedija sumnje u znanje. Ivan sa svojim sumnjama u veru ima paralelu u Faustu koji izražava sumnje svoje epohe. U tekstu “Ivan Karamazov kao filozofski tip“, Bulgakov govori i o sličnosti Ivana Karamazova i Raskoljnikova. Rodion Romanovič Raskoljnikov predstavnik je istog pogleda na svet kao i Ivan Karamazov, prema kome je svaki čovek sam sebi gospodar i kome je “sve dozvoljeno“. Na osnovu toga, Raskoljnikov u ime sopstvene nadmoći smatra da ima pravo da izvrši ubistvo, pa to i čini. Da li je dozvoljeno raspolagati tuđim životima kao što Raskoljnikov oduzima život babi zelenašici, da bi preživeo i pomogao svoj majci i sestri? Da li će zaista jedno zlo doneti mnogo dobra? Svojim postupkom Raskoljnikov zapravo opravdava isto stanovište Ivana Karamazova, a to je da je “sve dozvoljeno.“ Povratak veri, tj. religiozni ideal zasnovan na veri u Hrista biće izlaz za Raskoljnikova. Nasuprot njemu, za Ivana Karamazova izlaz neće biti u Hristu jer je on nevernik, antiteista koji Boga zbog postojanja zla u svetu, ne opravdava. Ivanu Karamazovu vera nikada ne može biti religiozni ideal.
O PATNJI
Zašto Ivan ne prihvata svet Božji? On govori kako čovek mora da se sakrije, da bismo ga zavoleli, jer se može voleti samo izdaleka, a izbliza nikada. To je ustvari odgovor na pitanje Ivanovo, kako se može uopšte voleti bližnji. Međutim, u nameri da Aljoši objasni svoju tačku gledišta, Ivan govori o patnji dece, i kako se deca mogu voleti čak i izbliza, i to sva deca, čak i ona ružnih lica, iako sumnja da dečje lice uopšte i može biti ružno. Ivan veruje da se deca razlikuju od ljudi, oni su sasvim druga stvorenja, sa sasvim drugačijom prirodom. Patnja dece za Ivana je nedopustiva, dok je patnja odraslih ljudi njemu dopustiva i razumljiva, jer odrasli umeju da naprave razliku između dobra i zla, i zato Ivan njihovu patnju može da prihvati. On Aljoši nabraja razne primere o zlostavljanju nevine dece. Jedna od priča o zlostavljanju dece je priča o obrazovanom gospodinu i njegovoj dami koji su tukli svoju ćerku šibama. Ona je jaukala i molila “taticu“ da prestane. Roditelji su je šutirali i zaključavali preko noći u nužnik. Mazali su joj lice izmetom i terali je da jede taj izmet! Devojčica je tako zaključana plakala i molila se “Bogi“ da je on zaštiti. Još jedan, vrlo autentičan primer mučenja dece koji Ivan navodi, jeste priča o jednom dečaku, sinu sluge nekog generala. Igrajući se, dečak je bacivši kamen povredio jednog od generalovih hrtova. General je naredio da dečaka uhvate i zatvore u podrum. Sutradan ga je izmorenog, skinuo golog i naterao da trči, a svoje hrtove nahuškao na dečaka, koji su ga na kraju rastrgli. Tom prizoru prisustvovala je i dečakova majka. Ivan pokušava Aljoši da objasni kako ceo svet po njemu, ne može da vredi tih dečjih suza, upućenih “Bogi.“ “Ako svi moraju da pate da bi patili – da bi patnjama platili večnu harmoniju, kakve veze onda s tim imaju deca, reci mi molim te? Sasvim je neshvatljivo zašto moraju da pate i ona, i zašto bi ona patnjama plaćala harmoniju?“ Ivan se najviše harmonije potpuno odriče, jer ona ne vredi nijedne jedine suzice izmučenog deteta. Suze tog deteta ostale su neiskupljene. On govori Aljoši kako majka rastrgnutog deteta ne sme da oprosti mučitelju, makar mu i samo dete oprostilo. Harmonija je isuviše skupo procenjena za Ivana, i on želi da vrati ulaznicu. “Nije da Boga ne prihvatam Aljoša, ja mu samo ulaznicu sa najvećim poštovanjem vraćam.“ Iskupljenje se osporava. Postavlja se pitanje ko može da oprosti krivicu za patnju dece? Sa kritikom čina iskupljenja, kod Dostojevskog povezana je i kritika katoličke crkve. Poredeći prirodu čovekovu sa Hristovim učenjem, Inkvizitor otkriva nemogućnost da se po Hristovim načelima živi, zato čovek mora ostati večito nesrećan. Odgovor na patnju dece može biti samo pobuna. Harmonija sveta suprotstavljena je patnji dece. Upravo je preko problema pobune Aljoša bio povezan sa Ivanom, preko problema odnosa prema svetskom zlu.
IVANOVA POEMA
Središnja tema “Legende o Velikom Inkvizitoru“ je hrišćanska ljubav prema čoveku i čovečanstvu. Kod Dostojevskog je česta tema odricanja Boga u ime čovekoljublja, sreće i blaženstva čovekovog u zemaljskom životu. Nužno sjedinjenje ljubavi i slobode dato je u liku Hrista. Kada se izgubi duhovna sloboda, kad nema u ljubavi, besmrtnosti i večnosti, ljubav čoveka prema čoveku postaje bezbožna.
Radnja poeme odvija se u Sevilji, u XVI veku. U jednoj tihoj večeri pojavljuje se “On“, u istom ljudskom liku u kome se kretao trideset tri godine među ljudima pre petnaest vekova. Narod se okuplja oko njega, a “On“ sa smirenim osmehom, prolazi između njih. Čak i od dodira njegovog, kao i od dodira njegove odeće, potiče isceliteljska snaga. Hrist isceljuje starca, slepog od detinjstva, koji ga moli za izlečenje, kako bi ga video; narod plače i ljubi zemlju po kojoj on hoda, a deca pred njega bacaju cveće. Nakon hoda kroz masu, “On“ stiže do Seviljske katedrale, gde baš u tom trenutku unose dečji beli kovčežić u kojem leži sedmogodišnja devojčica. Narod uplakanoj majci dovikuje kako će on vaskrsnuti njeno dete. Devojčica se zaista, čudom pridigla u kovčegu, a u rukama je držala buket belih ruža sa kojima je ležala. U tom trenutku, pored katedrale, prolazio je devedesetogodišnji starac, Veliki Inkvizitor, koji je iz daljine posmatrao ono što se događa. On je pozvao stražu, koja je zatočenika odvela u mračne podrume. Nakon toga sledi Inkvizitorov monolog. On Hristu ne dopušta da bilo šta kaže, već ga ućutkuje, s objašnjenjem da on nema prava da doda bilo šta onome što je već ranije rekao.
Inkvizitor optužuje Hrista kako je došao da smeta i pita ga zašto se uopšte i vraćao. Osuđuje ga spaljivanjem na lomači. Zamišljeni dijalog, u stvari, dat je u formi monologa, jer se Hristov glas ne čuje, on je stavljen u poziciju slušaoca. Starčev monolog predstavlja ideju-vodilju rimske crkve, prema Dostojevskom. Inkvizitor tvrdi da je Hristovo celokupno učenje večno i da je iz njega nemoguće izuzeti bilo šta, kao što se njemu ne može ništa ni dodati. Novo otkrovenje bi bilo priznanje nedovoljnosti onoga što je već rečeno. “Hrist je ostavio čovečanstvu lik svoj, koji bi oni mogli da slede slobodnog srca, kao ideal koji odgovara njegovoj (potencijalno božanskoj) prirodi, odgovara njegovim nejasnim težnjama. Stupanje za Hristom mora da bude slobodno, u tome se sastoji njegova moralna vrednost.“ Inkvizitor s ironijom daje primedbu na Hristovu želju da učini ljude slobodnim. Kao i u Zapisima iz podzemlja, tako i ovde slobodna čovekova volja ističe se kao glavna prepreka konačnom ostvarenju ljudske sreće na zemlji. Za razliku od prethodno navedenog romana, gde se govori o racionalnom ostvarivanju ljudske sreće, koja se temelji na proučavanju zakona fizičke prirode i društvenih odnosa, u “Legendi o Velikom Inkvizitoru“, govori se o religioznom ostvarivanju koje se zasniva na pronicanju u psihičku strukturu čoveka. Svaka težnja ka božanskom, može se razmatrati kao ideja definitivnog ostvarenja ljudske sreće.
Veliki duh je razgovarao sa Isusom u pustinji i postavio mu tri pitanja, tačnije, to su bila tri iskušenja. Inkvizitor govori o sudbini čoveka, analizirajući smisao iskušenja. Prvo iskušenje: “Tada Isusa odvede duh u pustinju da ga đavo iskuša. I postivši četrdeset dana i četrdeset noći, na posletku ogladne. I pristupi k njemu kušač i reče: Ako si sin Božji, reci da kamenje ovo hlebovi postanu. A on reče: Pisano je: ne živi čovek samo od hlebova već od svake reči koja izlazi iz usta Božjih“(Jevanđelje po Mateji IV, 1-4). Tri modusa drugačijeg spasenja koje kušač predlaže su hlebovi, čuda i vlast. Iskušenja su se odnosila na celovito službovanje Isusa Hrista. Duh je iskušao Hrista da pretvori kamenje u hlebove, i za njim će nagrnuti čovečanstvo kao stado poslušno. Isus je odbacio taj predlog i nije želeo čoveka da liši slobode jer kakva bi to sloboda bila ako je poslušnost kupljena hlebom. Prihvativši hlebove čovek bi zadovoljio individualnu i sveopštu ljudsku žudnju, potrebu da se nekome poklanja. Mnogo veća briga za čoveka koji je ostao slobodan je da nađe što pre ono čemu će se poklanjati. Inkvizitor osuđuje Hrista koji je odbacio znamenje hleba zemaljskog u ime slobode i hleba nebeskog. “Jer tajna postojanja čovekovog nije u tome da se samo živi, već u tome zašto se živi.“ Inkvizitor smatra da je Hrist umnožio ljudsku slobodu umesto da je njom ovladao. Čovek je morao sam da rešava šta je dobro a šta zlo, imajući jedino lik Hrista pred sobom kao putokaz, koji će na kraju možda i odbaciti, kao i njegovu istinu, pritisnut bremenom slobode izbora. Drugo iskušenje govori o tome kako đavo odvodi Hrista u sveti grad, postavlja ga na vrh hrama i kaže mu da skoči dole ako je sin Božji, jer je napisano: “Anđelima svojim zapovediće za te, i oni će tebe rukama prihvatiti da gde nogom svojom za kamen ne zapneš“ na šta je Hrist odgovorio da je isto tako napisano da ne treba Gospoda Boga svoga iskušavati. Nakon toga đavo Isusa odvodi na visoku goru sa koje mu pokazuje sva carstva sveta, obećavajući mu ih, ako padne i pokori mu se. Ovo je bilo treće iskušenje. Međutim, Isus ga otera, rekavši mu da se samo Gospodu Bogu treba klanjati i njemu služiti. U Piščevom dnevniku Dostojevski opravdava samouništenje, njegova misao je da će sloboda i slobodan um ljude odvesti u bespuća i staviće ih pred čuda i nerazrešive tajne, da će nepokorni i svirepi, sami sebe uništiti, a ostali nesrećni, moliće za spas od njih samih. Nakon završenog Inkvizitorovog govora usledilo je ćutanje zatvorenika. U jednom trenutku, “On“ se približio i poljubio starca u njegova bela usta. Inkvizitor je Isusa proterao, rekavši mu da ne dolazi nikad više. Time se poema završava.
Hrist je odbacio iskušenja đavola u ime slobode, carstva Božjeg i hleba nebeskog. Celokupan govor Inkvizitora temelji se na ideji da čovečanstvo nije sposobno da primi u sebe načelo novog, slobodnog i moralnog života. Njegove ideje su direktna negacija hrišćanstva. “Filozofska poema Ivana Karamazova je pohvala Hristovoj uzvišenoj viziji ljudske prirode iza koje stoji njegova želja da mu ljudi priđu slobodno, a ne pod prinudom.“ Iako predstavlja pohvalu, poema ujedno predstavlja i osudu, jer data uzvišena predstava o čoveku ne odgovara stvarnosti. “Legenda o Velikom Inkvizitoru“ sama po sebi ništa ne razrešava.
Roman Braća Karamazovi obiluje citatima iz Šilera. Prema Džejmsu Bilingtonu, Dimitrijeva oda radosti dostiže šilerovski vrhunac. Njegovu veru u život iznenada vraća želja Katarine Ivanovne da sa njim pođe u patnju i progonstvo. U poglavlju “Ispovest vatrenog srca. U stihovima“, Dimitrije se zaista ispoveda svom bratu Aljoši i otkriva mu koliko ga voli, da u stvari na celom svetu voli samo njega. Priča kako se zaljubio u jednu “podlu“ i kako je od toga propao. Svoju ispovest počinje Šilerovom Odom radosti. Govori kako je u najdubljem sramu razvrata uvek čitao pesmu o Cereri i čoveku, i da je uvek u sramoti počinjao da peva himnu, ali ga ona nikad nije popravila. “I, eto, u toj sramoti ja odjednom počinjem da pevam himnu. Neka sam proklet, neka sam nizak i podao, ali neka i ljubim kraj rize u koju se oblači Bog moj; neka ja u isto vreme idem za đavolom, ja sam ipak i tvoj sin, gospode, i volim te, i osećam radost bez koje svet ne može da živi i postoji.“(Braća Karamazovi, str. 118.) Dimitrije svoju ispovest završava pričom o gamadima sladostrašća, kao što su oni, Karamazovi, u njihovoj krvi postoje bure, zato što je sladostrašće bura. Još jedna aluzija na Šilera, u ovom slučaju na njegove Razbojnike data je u sceni kod oca Pajsija, u kojoj Petar Aleksandrovič govori o Ivanu Karamazovu i o njegovoj izjavi da na celom svetu nema apsolutno ničeg što bi ljude primoralo da vole sebi slične i da takav zakon u prirodi ne postoji, jer ljubav na zemlji postoji ne po prirodnom zakonu, već zato što su ljudi verovali u svoju besmrtnost. Diskusija se vodila o moralnom zakonu prirode koji će se odmah promeniti ako čovek ne veruje u Boga ni u svoju besmrtnost, egoizam, pa će i zločini biti dozvoljeni, čak i najrazumniji. U jednom trenutku Fjodor Pavlovič skače sa stolice pokazujući na Ivana i govori o njemu kao svojoj najdražoj krvi. Na ovom mestu sam junak, Fjodor pravi paralelu sa Razbojnicima, upoređujući Ivana sa Karlom Morom (takođe se buni protiv oca) koji ga ne poštuje, a Dimitrija sa Francom Morom (koji takođe oca ne poštuje i ubija ga). Fjodor za sebe kaže da je Gospodar grof fon Mor i moli za spas od optužbi svoje dece, za molitve i proročanstva. U drami Razbojnici Karl je idealista i revolucionar, masovni ubica koji će se pobuniti i protiv oca. On nije tipični razbojnik, sebe smatra “ubicom sa idejom.“ Franc je oceubica u drami, on je porodični zlikovac, zato Fjodor Karamazov Dimitrija upoređuje sa njim, strahujući da će mu Dimitrije naneti zlo. Franc je sušti racionalista, smišlja da psihički deluje na oca i tako ga uništi. Fjodor Karamazov svoje sinove poredi sa sinovima grofa fon Mora, Karla i Franca, junaka Šilerove drame.
Džejms Bilington smatra da je Veliki Inkvizitor u suštini projekcija Inkvizitora u Šilerovom Don Karlosu. Inkvizitor se prvi put pojavio baš u ovom delu i opisi u poemi i Šilerovoj drami se gotovo podudaraju: to je starac od devedeset godina, slep, hoda oslanjajući se na štap. Pri njegovom prolazu svi velikaši se bacaju na kolena pred njim, on ih blagosilja.
Džordž Stejner je pisao o uticaju Šilera na Dostojevskog. Prema njemu, i Ivanova poema i Don Karlos usredsređeni su na dijalektiku slobode i snagu pojedinca. Još jedan neizmenjen Šilerov motiv nalazi se u Ivanovoj poemi: motiv prepoznavanja. Na isti način na koji Filip za Markiza kaže kako mu je pogledao u oči, Inkvizitor prepoznaje Hrista, zagledavši mu se u oči. Džordž Stejner govori o još jednom motivu koji se kod Dostojevskog ponavlja, a to je motiv “ulaznice“ koji ukazuje na Šilerovu alegoriju, poemu “Rezignacija.“ U toj poemi junak govori kako je prodao mladost i ljubav za obećanje sklada i razumevanja u drugom životu, i optužuje Večnost za prevaru, jer je ljudskim bićima data ili nada ili blaženstvo. Isto tako, Ivan Karamazov nije spreman da plati cenu ulaznice, jer se ne miri sa crnilom sveta.
Džordž Stejner takođe ukazuje na sličnost dijalektike slobode koja se javlja u u Zlim dusima i Braći Karamazovima. U ovim romanima, Dostojevski je tvrdio da je nemoguće načiniti od duhovnog carstva Hristovog, carstvo ovozemaljsko; takav pokušaj završiće se uništenjem ideje o Bogu. Šigalov, junak romana Zli dusi govori o savršenom društvu kojim upravlja mali broj usamljenih radi materijalnog blaženstva miliona bića lišenih duše. To ljude preobražava u zadovoljene zveri. Bez zla ne bi bilo slobodnog izbora. Čovek može da prihvati svoju slobodu samo ako ima mogućnost da počini zlo. On polazi od apsolutne slobode i u skladu sa zemaljskim uslovima ljude deli na kategorije onih koji će dobiti neograničenu vlast i slobodu i onih koji će se pretvoriti u stado i izgubiti ličnost. Šigalov smatra da odabrani treba da komanduju masom. To je njegov plan uređenja društva slobodnih ljudi.
Dijalektika Šigalova, zapravo osuda socijalizma i njena satira, bliska je dijalektici Velikog Inkvizitora. Sličan je zaključak Velikog Inkvizitora sa idejama Šigalova, a to je da će ljudi upoznati sreću tek kada savršeno uređeno carstvo bude nastalo na zemlji.
Pojedini delovi romana kao što je Zosimino žitije i priča o dečacima daju poruku iskupljenja ili izmirenja. Susret Aljoše sa dečacima započinje događajem sa dečakom Iljušom koji je braneći čast svog oca Aljošu ujeo za ruku. Posebno je potresna priča o Iljuši, veoma emotivnom dečaku, koji se u poslednjim danima svog života muči jer ne može sebi da oprosti što je naškodio psu Žućki stavivši mu čiodu u parče hleba. On je živeo u uverenju da je pas zbog njega nastradao, i jedino što je želeo jeste da opet vidi Žućku. Pred Iljušinu smrt vođa družine, dečak Kolja, našao je psa i doveo ga Iljuši. Kolja donekle podseća na Ivana Karamazova; smišlja takođe zločin koji će drugi umesto njega izvršiti. Kolja postavlja zamku koja učini da seljak ubije gusku i za to bude kažnjen. Ovaj isti dečak će pitati Aljošu da li je istina da religija propoveda da će svi ustati iz mrtvih, živeti opet i videti jedan drugog, pa čak i Iljušu koji je umro. Aljoša dečaku odgovara da će neizostavno svi vaskrsnuti, videti se i veselo ispričati jedan drugom šta je sve bilo. Oni odlaze držeći se za ruke. “Idemo sad složno, držeći se za ruke“ – kaže Aljoša dečacima, a Kolja ponavlja: “I večno tako, celog života, držeći se za ruke.“ Time se roman završava. Izmirenje dečaka nad Iljušinim grobom ima značenje epitafa na početku romana, odlomka iz Jevanđelja po Jovanu, a to je da nov život proizlazi iz smrti.
U romanu postoje tri smrti: smrt oca Fjodora Karamazova, Zosime i dečaka Iljuše. “Da se složimo ovde, kod Iljušinog kamena, da nećemo nikad zaboraviti, prvo – Iljušu, a drugo – jedan drugog. I ma šta se kasnije desilo s nama u životu, makar se i dvadeset godina od sada ne sreli, ipak da se sećamo kako smo sahranjivali jadnog dečaka, koga smo ranije gađali kamenjem, tamo kod mostića, sećate li se? – a zatim smo ga svi tako zavoleli. On je bio divan dečak, dobar i hrabar, osećao je ljudsku čast i gorku očevu uvredu, protiv koje se i pobunio.“ (Braća Karamazovi, str. 483.) Slika izmirenja je duboko hrišćanska. Roman se završava ovozemaljskim usklikom radosti. “Karamazove, mi vas volimo!... Mi vas volimo, mi vas volimo...Ura za Karamazova! I neka je večan spomen umrlom dečaku!“ (Braća Karamazovi, str. 485.)
Deo Zosiminog žitija pod naslovom “Tajanstveni posetilac“, takođe nosi ideju iskupljenja. Tajanstveni posetilac simbolizuje nekog ko moli za oproštaj. On je veoma upečatljiv epizodan lik u romanu. Naime, jedno veče, pred zamonašenje Zosimi u posetu došao je stranac. Po njegovom opisu, to je bio čovek oko pedeset godina, ćutljiv. Bio je oženjen mladom ženom sa kojom je imao troje dece. Posetilac je tražio od Zosime da mu opiše osećaj u trenutku kada je na jednom dvoboju u svojoj mladosti (koji je opisan u romanu) odlučio da moli za oproštaj. Zosima je odgovorio da je putem oproštaja krenuo još kod svoje kuće, tako da mu je sve posle išlo lakše, čak s radošću. Posete su se nastavile skoro svako veče. Čovek je sve vreme odavao utisak kao da želi nešto da otkrije. Govorio je kako je svaki čovek kriv za sve ljude i za sve zlo, jer će carstvo nebesko nastati kada ljudi to shvate. Govorio je da se mora završiti period ljudskog otuđenja pre nego što se carstvo ostvari. Jedne večeri, neočekivano, posetilac je otkrio Zosimi da je ubio čoveka. To je bio zločin izvršen pre četrnaest godina. Radilo se o ubistvu mlade udovice, spahinice u koju je posetilac bio zaljubljen, iako je ona bila obećana nekom uglednom oficiru. Odbacila je njegovu bračnu ponudu i zamolila ga da je više ne posećuje. Pošto se u njemu probudio ljubomorni gnev, rešio je da je ubije. U trenutku kada nije bilo posluge, ušao je u njenu spavaću sobu i zario joj nož u srce. Ovaj čovek je nastavio svoj život, započeo novi sa drugom devojkom, koja mu je postala i žena i rodila mu decu. Mislio je da će vremenom uspomene nestati. Mučila ga je misao i potreba da proglasi svetu istinu o zločinu koji je počinio. Bio je uveren da će za njega nastati raj jer je četrnaest godina živeo u paklu. On je izložio sve prikupljene dokaze koje je svih tih godina čuvao, kako bi dokazao da je on ubica. Tek pošto se Bog smilovao na njega osetio je u svojoj duši raj, smelost da voli svoju decu i da ih ljubi. Primivši na sebe patnju, nakon nedelju dana je umro. “Tajanstveni posetilac“ je priča o čoveku koji nije uspeo da živi sa svojim zločinom, već je priznavši svoj greh, osetio olakšanje, izmirenje sa samim sobom, i nakon toga umro.
O SLOBODI
Hrist je uvek dolazio ljudima i pričao im o nadzemaljskoj slobodi. Inkvizitor govori u ime crkve koja je negirala slobodu savesti, spaljivala jeretike i koja je stavljala autoritet iznad slobode. On ustaje protiv slobode Hristove i protiv poziva kojim upućuje u večnost. Večna čovekova sloboda stoji iznad svakog uređenja. Stoga, Inkvizitor odbacuje slobodu u ime sreće ljudi, kao što odbacuje Boga u ime čovečanstva. On nagoni ljude da se odreknu slobode i da ne pomišljaju na večnost. Sloboda i slobodna ljubav čovekova je ono što je Hrist voleo i cenio iznad svega, dok je Inkvizitor želeo čoveka da liši slobode, nudeći mu zemaljsku sreću, jer je smatrao da je život po Hristovim načelima isuviše veliko breme za ovozemaljskog čoveka. Inkvizitor optužuje Hrista da je odbacio jedini put kojim je bilo moguće ljude učiniti srećnim. “Nema za čoveka ničeg primamljivijeg od slobode njegove savesti, ali nema u isto vreme ničeg ni mučnijeg. I eto umesto tvrdih osnova da se jednom zauvek uspokoji ljudska svest, ti si uzeo sve što je neobično, neizvesno i neodređeno, uzeo si sve što je prevazilazilo ljudsku snagu, prema tome, postupio si prema njima kao da ih uopšte ne voliš–i to ko: onaj koji je došao da za njih da svoj život! Umesto da ovladaš ljudskom slobodom ti si je još i uvećao i zauvek opteretio takvim mukama duhovno carstvo čovekovo.“ Nikad ništa nije bilo u čoveku nepodnošljivije od slobode, mislio je i govorio Inkvizitor. Ako se odreknu svoje slobode, ljudi će imati hleb zemaljski i živeće u blagostanju.
Suština Velikog Inkvizitora je mržnja prema slobodi. Tajna o kojoj on govori “sastoji se u tome da će ljudi koji sebe budu proglasili bogovima i koji budu prihvatili zemaljski hleb umesto hleba nebeskog biti ne slobodna bića – bogovi i titani – nego slaba bića koja će se klanjati novom božanstvu, novom caru carstva zemaljskog. To će biti onaj nesrećnik koji će usrećiti milione dece oduzevši im slobodu.“
U Ivanovoj poemi snažno je prikazana Hristova priroda zemaljskog carstva, i izrečena je pohvala božanskoj slobodi, tj. slobodi duha Hristovog. Osnovna tema je sloboda ljudskog duha. Samo se u Hristu može naći sloboda. Dva suprotstavljena principa u “Legendi o Velikom Inkvizitoru“ su sloboda i prinuda. Inkvizitor ne veruje ni u Boga, ni u čoveka. “Čovek ne može da podnese svoje i tuđe patnje, a bez patnji je nemoguća sloboda i poznavanje dobra i zla. Pred čovekom se pojavljuje dilema – sloboda ili sreća, spokojstvo i miran život; sloboda sa patnjom ili sreća bez slobode.“ Sloboda ljudskog duha i ljudska sreća su nespojive. Odbacujući Hrista, Veliki Inkvizitor i rimokatolička crkva, odabrali su da sklope savez “sa njim“, iskušavaocem i da isprave Hristovo delo tako što će ga temeljiti na “čudu, tajni i autoritetu.“
Ivanov Veliki Inkvizitor često je tumačen kao jedan od dokaza smrti hrišćanskog Boga. Individualizmom i usamljenošću započinje čovekov put u slobodu. Čovekova priroda je iracionalna, donekle problematična, jer u čoveku postoji težnja i prema slobodi i prema patnji. Sama sloboda je iracionalna, ona muči čoveka, vodi ga u propast. Put slobode vodi u pobunu protiv Boga. Samovolja uništava čoveka, vodi čoveka u ropstvo. Ako je čovek slobodan onda je sve dozvoljeno, svaki zločin je opravdan u ime viših ciljeva, kao oceubistvo, u slučaju braće Karamazov. Sloboda sladostrašća, koja se najviše pripisuje Fjodoru Karamazovu, pretvara čoveka u roba i lišava ga slobode duha. “Čovek iz podzemlja je čovek koji se udubio u samog sebe koji je omrznuo život i koji zlobno kritikuje ideal racionalnih utopista na osnovu poznavanja ljudske prirode, do koga je došao u potpunoj samoći dugo i pomno razmišljajući o samom sebi i istoriji.“
Sloboda je takođe tematizovana u romanu Zli dusi. Zapravo, Kirilov, jedan od junaka pomenutog romana, pokreće temu o samoubistvu i pita se zašto se ljudi ne usuđuju da se ubiju. On je jedan od učenika Stavrogina, lik ideje. Kirilov želi da obori tezu o postojanju Boga. Govori kako postoje dve predrasude, mala i velika koje ljude odvraćaju od samoubistva. Mala predrasuda je bol, ali je i ona takođe velika. On govori o kamenu, velikom kao kuća koji visi iznad čoveka, i pita se da li će čoveka boleti ako mu padne na glavu. Čovek verovatno neće osetiti bol, ali će strahovati od njega. Kirilov govori kako je cela svrha života u potpunoj čovekovoj slobodi, koju će čovek postići kada mu bude svejedno hoće li živeti ili ne. Prema Kirilovu, čovek je nesrećan zato što je život bol i strah, a čovek voli život zato što voli bol i strah, i sva obmana je u tome. Čovek će tek postati nov i srećan kada mu bude svejedno hoće li živeti ili ne. Onaj ko pobedi bol i strah postaće sam Bog, jer pravog bola nema; pravi bol je u strahu od kamena, od samog kamena nema bola. Kada čovek postane nov i kada prevaziđe bol i strah, postaće Bog i tada će nastati nov život, sve novo će nastati – govorio je Kirilov. “Svako ko hoće pravu slobodu, taj mora da se usudi da se ubije. Ko se usuđuje da sebe ubije, taj je saznao tajnu obmane. Dalje od toga nema slobode; to je sve, a dalje od toga nema ničega. Onaj ko se usuđuje da sebe ubije taj je bog. Sada svako može i činiti da Boga ne bude, i ničega da ne bude. Ali niko još nijedanput to nije učinio.“ Smrt je za Kirilova postala smisao postojanja: ubiti se da bi dokazao ideju.
Sloboda se tematizuje drugačije u Zlim dusima, govori se slobodnom životu i čovekovoj spremnosti da sebi oduzme život. To je život bez straha. Čovek postaje Bog ako se oslobodi straha i bola jer tada jedino on rukovodi svojim životom. U tom slučaju ne postoji nijedna viša sila iznad njega. Tematizovana slobodna volja u ovom romanu odnosi se dakle na grupu ljudi vođenu idejom o prevratu kojim će preurediti svet po svojoj volji.
FILOZOFSKI ASPEKT I KRITIKA SOCIJALIZMA U “BRAĆI KARAMAZOVIMA“
U romanu Braća Karamazovi postoje dve ideje: jednu pripoveda Ivan Karamazov, drugu monah Zosima. Zosima budućnost čoveka vidi u bratstvu izgrađenom na veri u Boga. Sa verom u Boga i svešću o grehu i krivici, opredeljujući se za očišćenje kroz patnju, čovek može da u crkvi–državi ostvari svoju sreću ako se bude odrekao sopstvenosti i ako u sebi, i kad je bogataš, vidi slugu svoga sluge. Takvo učenje u romanu zastupa i Aljoša. Istinitost ovog učenja trebalo je da se potvrdi na mističan način. Negativan elemenat u čitavom kompleksu značenja Zosimine teze jeste umetnička i životna neuverljivost baš onih likova koji su u romanu protagonisti teističke hrišćanske filozofije–Zosime i Aljoše.
Pošto je Dostojevski zamislio i treću knjigu romana Braća Karamazovi, u kojoj bi Aljoša trebalo da sasvim napusti učenje svog učitelja, smatramo da nije ispravno u Zosiminoj filozofiji tražiti stav pisca, niti u Zosiminim stavovima poruku romana.
Nasuprot religioznoj ideji monaha Zosime stoji ateistička ideja Ivana Karamazova. Po Ivanovom shvatanju, koje izlaže Inkvizitor, Hrist je pogrešno procenio čovekove mogućnosti. “Breme slobode suviše je teško za čovekova nejaka pleća. Ljudi nisu na visini duhovnih podviga i zato Inkvizitor uzima na sebe da popravi Hristovu grešku i da im obezbedi ono što jedino odgovara njihovoj porodici–sreću dobro nahranjenog stada.”
Slična Dimitrijeva izjava “čovek je širok, suviše širok, ja bih ga suzio“ odnosi se na lepotu i breme koje ona zadaje. Za njega je lepota strašna užasna stvar, jer je neodređena i ne može se odrediti jer je Bog stvorio samo zagonetke. U lepoti sve protivrečnosti žive zajedno. “Lepota nije samo strašna već i tajanstvena stvar. Tu se đavo bori s Bogom a bojno polje je ljudsko srce.“
U hrišćanskom učenju o patnji, Ivan nalazi duboku kontradikciju. Ako je patnja u prirodnom stanju stvari, onda čemu težnja da se čovek nje oslobodi. Ako Bog ne ukida patnju, onda znači da ni on ne želi “da se promeni tok sveta.” Na taj način dolazi se do najtemeljnije kritike hrišćanskog učenja: ako je patnja uslov čovekove slobode, put ka Hristu, onda je zlo večno. Zato Ivan traži druge puteve ka ljudskoj sreći. Ako je čovek slab i zbog svoje prirode ne može da se slobodan, približi Hristu, onda treba njegovu sreću tražiti u takvoj organizaciji koja počiva na principu stada. U tom slučaju, pak, čoveku, razumljivo, nije potrebna ni vera ni težnja da se uzvisi do Hrista; čovek ima samo jedan život, i to ovaj na zemlji, i stoga treba da ga proživi u skladu sa svojom prirodom. A prirodu čoveka označio je Inkvizitor: čovek nije zao, on je samo slab, i u tome je razlika između Ivanove i Inkvizitorove ocene čoveka.
Prema Slobodanu Tomoviću, Dostojevski je izradio apsurdni model ateiste–vernika, model čoveko–boga, kardinala, Velikog Inkvizitiora. U poemi su objedinjeni gotovo svi glavni prirodni, istorijski, socijalni, egzistencijalni problemi vezani za čovekovu sudbinu. Inkvizitor je prototip svih tirana čovekove svesti, onih koji su bili i onih koji će eventualno nastati. Prema rečima Tomovića, suštinski, Inkvizitor je apsurdna ličnost, izraz otuđene svesti u uslovima klasnog antagonizma. Inkvizitor je savršen oblik zemaljskih tirana koji svoju mržnju prema konkretnom čoveku zamenjuju apstraktnom ljubavlju prema čovečanstvu.
Za razliku od Zosimine filozofije, čiji nosioci nisu dati kao osobito uverljivi likovi, Ivanova filozofija zagovara veliki broj veoma sugestivnih likova. Među njima je najmnogoznačniji svakako Dimitrije Karamazov. On je u odnosu na dve pomenute filozofije prividno neutralan lik.
U romanu Dimitrijev lik u svakom pogledu čini samostalno, dinamičko jezgro, iz koga proističe određena književna radnja. Dimitrije najpotpunije odgovara i Inkvizitorovoj viziji čoveka. On nije zao, on je slab i u toj slabosti podjednako “sposoban i za zločin i za velikodušnost.“ Zamišljen kao “priprost“, ali i izrazito “strasna priroda“, on je sposoban i za veliko dobro i za veliko zlo, ali i jedno i drugo samo na trenutak. Zapravo, Dimitrije nije spreman da na sebe uzme patnju i zato planira da pobegne u Ameriku. Aljoši otkriva šta je odlučio. “Evo šta sam izmislio i odlučio: ako pobegnem, čak sa novcem i pasošem i čak u Ameriku, mene ipak hrabri misao da neću pobeći za radost i sreću, već zaista na drugu robiju, možda ništa bolju od ove!...Ja tu Ameriku, đavo da je nosi, već sada mrzim. Iako će Gruša biti sa mnom, ali pogledaj ti nju: zar je ona Amerikanka? Ona je Ruskinja, Ruskinja do srži, ona će početi da tuguje za majkom otadžbinom, i ja ću svakog trenutka gledati da ona to tuguje zbog mene, da je zbog mene uzela na sebe takav krst, a šta je ona kriva? A zar ću ja moći podneti tamošnje seljake, iako su oni, možda, svi do jednog bolji od mene? Mrzim ja Ameriku već sada! I neka su svi tamo neki veliki mašinisti ili nešto drugo – neka idu dođavola, nisu oni moji ljudi, nisu moje duše! Volim Rusiju, Aljoša, ruskog boga volim, iako sam ja lično podlac! Pa ja ću tamo skapati!“ (Braća Karamazovi, str. 473.)
Prema Nikoli Miloševiću, Dostojevski vidi duboku povezanost katolicizma i socijalizma, iz perspektive ciljeva, tj. ideala. I katolici, i socijalisti veruju da je nasilno objedinjavanje ljudi ono najviše i najbolje čemu treba težiti. Oni u čoveku vide mrava, biće u kome ekonomske potrebe čine ono što je bitno. U Ivanovoj poemi dat je kritički stav Dostojevskog prema utilitarističkoj doktrini socijalizma. Kao što junak Zapisa iz podzemlja odbacuje buduće uređenje sveta zato što mu se ono ne sviđa zbog njegove apsolutnosti, zbog toga što mu izgleda nesaglasno sa ljudskom prirodom, tako i Inkvizitor odbacuje Hristova načela i zahteve po kojima bi ljudski rod trebalo da živi, jer smatra da su u nesaglasnosti sa ljudskom prirodom. Ako čovek ne može istovremeno da dobije i hleb, i lepotu, smatra Dostojevski, bolje je ustoličiti samo duhovni ideal.
Suštinsku osnovu socijalizma čini neverovanje u Boga, u besmrtnost i slobodu ljudskog duha. Zapise iz podzemlja konzervativna kritika tumačila je kao pamflet protiv ideja socijalizma. Tri iskušenja koja je Hrist u pustinji odbacio, religija socijalizma prihvata. Socijalizam je proizvod čovekove samovolje, i on ukuda slobodu čoveka. Utopija društvene sreće uništava čovekovu slobodu. Religija socijalizma odbacuje sve što odiše duhovnim bogatstvom, ona negira sve u ime praznine i nebića.
O ZLOČINU
Može li se proliti krv u ime nove ideje? Raskoljnikov u svom članku “O zločinu“ govori o pravu neobičnih na prestup. Reči nepoznatog studenta podudaraju se sa stavom samog Raskoljnikova: “S jedne strane glupa, blesava, ništavna, zla, bolesna baba, koja nikome nije potrebna, naprotiv, svima je od štete, koja ni sama ne zna zašto živi i koja će ionako već danas–sutra umreti. Razumeš li?...Jedna smrt u zamenu za sto života, pa to je čista aritmetika! A, uostalom, šta znači na opštim terazijama život jektičave, glupe i zle babe? Ništa više od života jedne vaši i bubašvabe, čak ni toliko ne vredi, zato što je ta starica štetna.“ (Zločin i kazna, str. 66.) Raskoljnikov deli ljude na obične i neobične. Mnogo više prava pripisuje neobičnim ljudima, smatrajući ih bitnijim od neobičnih i smatra da moralne granice za njih ne bi trebalo da važe jer oni imaju “više“ ciljeve. Prema njemu, obični treba da žive pokorno i ne bi trebalo da imaju pravo da gaze zakon, dok neobični imaju prava da čine svakojake zločine i da gaze zakon na sve moguće načine, oni mogu svojoj savesti dozvoliti da prekorači preko izvesnih prepreka, u slučaju da to zahteva ostvarenje neke ideje. “Po mom shvatanju, kad Keplerovi i Njutnovi pronalasci, usled nekih kombinacija, ni na kakav drugi način ne bi mogli postati poznati ljudi, sem ako bi se žrtvovao život jednog, desetine i stotine ljudi koji bi smetali tom pronalasku ili bi mu stajali na putu kao prepreka, Njutn bi onda imao pravo. I čak bi bio dužan....da ukloni tih desetine ili sto ljudi, da bi objavio čovečanstvu svoja otkrića. Uostalom, iz toga uopšte ne izlazi da Njutn ima pravo da ubija koga hoće, svakog bez razlike, ili da krade svaki dan na pijaci...Jednom rečju, ja dolazim do zaključka da svi, ne samo veliki ljudi, nego i takvi koji makar i malo prerastaju opšti nivo, to jest, oni koji su ipak u stanju da kažu nešto novo, da svi oni moraju, po svojoj prirodi, neminovno, biti zločinci–naravno, ko više, ko manje.“ (Zločin i kazna, str. 249.)
Prema Nikoli Miloševiću, Raskoljnikov u Napoleonu vidi obrazac psihičke snage i energije koja njemu lično nedostaje. Za njega biti Napoleon znači preovladati sopstveno osećanje niže vrednosti. Raskoljnikov je zamišljen kao monoman, kao neko ko je patološki obuzet fiks idejom. Biti “vaš“ znači biti bez ikakve psihičke snage, a biti čovek znači posedovati autentičnu psihičku moć, poput Napoleona. On uzima na sebe krivicu, poput Ivana Karamazova za počinjeni prestup, odnosno indirektno saučesništvo u zločinu.
Moralnu izopačenost Dostojevski je prikazao i u liku Ivana Karamazova. Ivanovo načelo “sve je dozvoljeno“, znači da je opravdano i ubiti oca. Tako isto i Raskoljnikov smatra da je zločin koji je on počinio opravdan. Veruje da jedan život sme biti oduzet ako će od toga više ljudi imati koristi. Raskoljnikov je poput Ivana Karamazova, čovek ideje. Scena u kojoj Raskoljnikov pada na pod ničice pred Sonju i ljubi njenu nogu, podseća na istu takvu scenu u romanu Braća Karamazovi, kada se Zosima klanja pred Dimitrijem. U ovim sličnim scenama tematizovana je mogućnost čovekovog iskupljenja. I Zosima, i Raskoljnikov svoj gest objašnjavaju isto, a to je da su se poklonili sveukupnoj čovekovoj patnji. Sonja govori Raskoljnikovu da mora uzeti na sebe krst patnje i njome se iskupiti. Savetuje ga da ode na raskršće, poljubi zemlju koju je oskrnavio, a posle da se pokloni celom svetu i kaže glasno svima da je ubio, jer će mu tada Bog opet život povratiti. “Primiti patnju i iskupiti se njome; eto šta valja činiti.“ Njih dvoje će zajedno krenuti putem iskupljenja.
Sonja, koja će spasiti Raskoljnikova, takođe je grešna; novac zarađuje sramno, baveći se prostitucijom. Ona je oličenje bludnice koja ipak veruje u Boga. Sonja je nosilac hrišćanskih shvatanja, kao i Aljoša u romanu Braća Karamazovi. Ona se pita kako bi bez Boga, on joj je potreban da bi bilo čuda. Čita parabolu o Lazarevom vaskrsnuću, to je čudo u koje ona veruje jer samim tim veruje da se njoj kao grešnici čistota može vratiti, kao i Raskoljnikovu posle zločina. Dakle, ona veruje u iskupljenje i okajanje greha. Sonja je umnogome slična Raskoljnikovu. Ona je grešnica koja veruje u iskupljenje iskrenim pokajanjem. S druge strane, Ivan Karamazov se ne kaje zato što je želeo smrt svog oca i neposredno ga ubio. Religija i vera za njega neće biti spas kao za Raskoljnikova. Naprotiv, Ivana spopada ludilo i on ne može biti spašen jer je izgubio veru u Boga.
Može se reći da je Dostojevski moralnu izopačenost prikazao i u liku Dunje. Ona odlučuje da postane žena starijeg čoveka, ne bi li spasila svoju porodicu i pomogla svom bratu. Raskoljnikov ne želi da se njegova sestra uda iz takvih pobuda. Da li je pozicija Raskoljnikova i njegove sestre Dunje ista? Da li oboje gaze preko sopstvenog morala zarad egzistencije? Dunja se opravdava, govoreći kako se udaje zbog sebe, a ako uspe da pomogne i time bude od koristi svojoj majci i bratu, biće dobro, ali tvrdi da joj to nije glavna pobuda. “Jednom rečju udajem se za Petra Petroviča, zato što od dva zla biram manje.“ (Zločin i kazna, str. 222.) Raskoljnikov optužuje Dunju da sebe prodaje za novac. Međutim, ona se brani rečima: “Ja se neću udati za njega dok ne budem uverena da me poštuje i visoko ceni; neću se udati za njega ako ne budem tvrdo uverena da i ja njega mogu poštovati... A takav brak nije podlost, kako ti kažeš. A kada bi ti čak i bio u pravu, kad bih se ja odista odlučila na podlost, zar nije bezdušno s tvoje strane da tako sa mnom govoriš? Zašto tražiš heroizam, kojeg, možda, ni u tebi nema? To je despotizam, to je nasilje! Ako ja nekoga i upropastim, upropastiću samu sebe... A time još nikoga nisam zaklala!“ (Zločin i kazna, str. 223.)
Dostojevski je u likovima Dunje, Raskoljnikova, Ivana Karamazova, Sonje Marmeladov prikazao crtu moralne izopačenosti. U izvesnom smislu, Ivan i Raskoljnikov mogu se nazvati makijavelistima, jer njihovi zločini potkrepljuju tezu “cilj opravdava sredstvo.“ Međutim, Ivan ne veruje u islupljenje grehova poput Raskoljnikova i Sonje. Po malo ironično, grešnica Sonja izvešće Raskoljnikova na pravi put pokajanja. S druge strane, tu je i Dunja koja gazi preko svog morala zarad bolje egzistencije. Posledice zločina nisu iste kod Ivana i kod Raskoljnikova. Iako su obojica krivi, Ivan će završiti ludilom, a Raskoljnikov će pokajanjem pronaći spas i izlaz u religiji i veri u Boga.
ZAKLJUČAK
Roman Braća Karamazovi bavi se pitanjem hrišćanstva, slobodne volje, otuđenosti i morala. To je duhovna drama o moralnim dilemama u vezi sa verom, o sumnji i modernoj Rusiji. Pa ipak, konačna poruka romana, ne isključuje svaku nadu za čoveka. Ako čovek može da bude i dobar, i zao, znači da može da bude i samo dobar. Takvu misao kazuju svakako ona mesta u romanu koja govore o značaju uspomena iz čovekovog detinjstva za kasniji čovekov moralni razvoj. Tako, na primer, roman počinje opisom detinjstva mladih Karamazovih, a o značaju uspomena iz detinjstva govori i starac Zosima, a mladi Aljoša baš na kraju romana. Kao što se Inkvizitorova i Ivanova filozofija ne mogu u celini pripisati autoru niti uvažiti kao poruka romana, tako se ni Zosimina filozofija ne može odbaciti bez ostatka. Poglavlje “Veliki Inkvizitor“ konstituiše etičko–filozofsku komponentu romana. Bavi se pitanjem religije, etike i metafizike. U koncepciji Ivana Karamazova značajno mesto zauzima pitanje patnje i njenog smisla, naročito patnje nevine dece. Dok teologija patnju objašnjava kao kaznu za grehove, Ivan Karamazov ne prihvata ovu tezu i tvrdi da je Bog koji se sveti na nevinoj deci gori od demona. Prema rečima Leonida Grosmana, Dostojevski je na zalasku svojih dana, neobičnim poletom misli i volje, stvorio monumentalan roman tipa horske tragedije koji je i postao mnogoglasan epilog celog njegovog burnog stvaralaštva.
Tijana Kondić
LITERATURA
- Dostojevski, Fjodor Mihajlovič, Braća Karamazovi, prev. M. Babović, Rad, Beograd, 1981.
- Dostojevski, Fjodor Mihajlovič, Zločin i kazna, prev. M. Babović , Rad, Beograd, 1981.
- Rozanov, Vladimir, Legenda o Velikom Inkvizitoru, prev. P.Bunjak, J. Maksimović, Cid, Podgorica, 1988.
- Berđajev, Nikolaj, Duh Dostojevskog, prev. M. Đorđević, Niro, Beograd, 1981.
- Berđajev, Nikolaj, Ruska ideja, prev. B. Marković, M. Marković, Prosveta, Beograd, 1987.
- Milošević, Nikola, Dostojevski kao mislilac, Partizanska knjiga, IRO, Beograd, 1981.
- Milošević, Nikola, “Bahtinovo tumačenje Dostojevskog“, Letopis Matice srpske, Novi Sad, 1967, knj. 399.
- Milošević, Nikola, Ideologija, psihologija, stvaralaštvo, Duga, Beograd, 1972.
- Šklovski, Viktor, Dostojevski za i protiv, prev. P. Vujičić, Grafos, Beograd, 1987.
- Bilington, Džejms, Ikona i sekira, prev. B. Vučićević, Rad, Beograd, 1988.
- Štejnberg, Aron, “Sistem slobode Dostojevskog“, prev. M. Jovanović, Delo, Beograd, 1981, br. 11–12.
- Stejner, Džordž, Tolstoj ili Dostojevski, prev. Lj. Popović, Lj. Mirković, Književna zajednica Novog Sada, 1989.
- Solovjov Vladimir, Bulgakov Sergej, Dostojevski, prev. N. Uzelac, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
- Janićijević, Vera, Veliki romani Dostojevskog i Kantove antinomije, FDS, Beograd, 1999.
- Kant, Imanuel, Kritika praktičnog uma, prev. D. N. Basta, BIGZ, Beograd, 1990.
