Gošća autorka: Milena Dasukidis
 |
| Horas Volpol |
Prirodno je da prevodilac ima predubeđenja u korist dela koje je usvojio. Manje pristrasan čitalac možda neće biti zapanjen lepotama ovog dela koliko sam bio ja sâm. Pa ipak ne ostajem slep pred nedostacima pisca.
(Horas Volpol, Otrantski zamak, predgovor prvom izdanju)
Iako Otrantski zamak možda ne može da se uvrsti u najbolja prozna dela svetske književnosti, on je sa istorijskog i žanrovskog stanovišta značajan roman. Stoga činjenica da ovo delo do sada nije prevedeno na srpski jezik predstavlja izvestan kuriozitet. Uz ovo prvo izdanje Otrantskog zamka na srpskom jeziku, valja ukazati na okolnosti koje će čitaocima pomoći da jasnije sagledaju osobenost ovog dela, njegov književno-istorijski značaj, kao i da uživaju u njegovoj književno-umetničkoj lepoti.
U pokušaju da u jednom delu spoji plahovitost imaginacije svojstvenu starim romansama i zahtev za verovatnošću kojim se odlikovala „nova“ proza, Horas Volpol je, objavivši Otrantski zamak 1764. godine, takoreći u jednom koraku stvorio novi žanr – gotik. Svoju nameru objasnio je u predgovoru drugom izdanju romana. Predgovor prvom izdanju koji se nalazi na početku ove knjige imao je za cilj da pripremi odgovarajuću podlogu za čitanje romana. Volpol se u njemu, pod pseudonimom Vilijem Maršal, predstavio kao prevodilac starog italijanskog rukopisa. Ovakav postupak u to vreme nije bio neuobičajen: veliki broj dela iz 18. i 19. veka služio se sličnim formalnim tehnikama pripovedanja zbog očiglednih prednosti koje pružaju. Na ovaj način se postiže efekat pripovedačke verodostojnosti i od samog početka se osigurava pažnja čitaoca: po nekom nepisanom pravilu, u fikcionalnoj stvarnosti na čitaoca jači utisak ostavlja ono što se navodno stvarno dogodilo. Podatak o tome da je rukopis štampan 1529. godine, kao i napomena da pojedinosti iz teksta svedoče o mnogo ranijem datumu nastanka dela, odaju marljivog učenjaka koji je ozbiljno pristupio proučavanju rukopisa koji predstavlja publici. Time se stvara autoritet prevodioca kome se veruje i istovremeno se unapred obezbeđuje pozitivan vrednosni sud o delu. Međutim, iako je ovako uobličen predgovor u svoje vreme imao praktičnu funkciju – da unapred odredi način čitanja i sam pristup delu – iz sadašnje perspektive, koja obuhvata i iskustvo postmoderne proze, čini se da je ovaj predgovor srastao sa strukturom romana u jedinstvenu estetsku celinu.
Zbog toga je predgovor drugom izdanju, u velikoj meri autopoetički i „demistifikatorski“, odložen za čitanje post festum. Budući da je pisac u njemu jasno obrazložio svoju nameru, iznosimo čitaocima predgovor drugom izdanju Otrantskog zamka u celini:
PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU
Naklonost sa kojom je publika primila ovu malu knjigu obavezuje autora da objasni razloge koji su ga podstakli da je napiše. Ali pre nego što obelodani svoje motive, bilo bi umesno da se izvini svojim čitaocima zato što im je ovo delo ponudio pozajmivši identitet prevodioca. Budući da su inovativnost ovog pokušaja i manjak samopouzdanja u pogledu vlastitih sposobnosti bili jedini podsticaji za takvo prerušavanje, on laska sebi da će njegovo izvinjenje biti prihvaćeno. On je svoje delo prepustio nepristrasnom sudu publike, odlučan da ga ostavi da potone u zaborav ukoliko ne naiđe na prihvatanje, i bez namere da takvu tričariju javno svojata, osim ako neke bolje sudije izreknu da je bez srama može nazvati svojom.
U pitanju je bio pokušaj da se spoje dve vrste romanse: stara i moderna. U ovoj prvoj, sve je bilo podređeno uobrazilji i neverovatnosti; u potonjoj se uvek težilo, a katkad i uspevalo, da se priroda uspešno oponaša. U izmišljanju se nije oskudevalo, ali ogromna izvorišta mašte zaprečila je stroga privrženost običnom životu. Međutim, ako je u modernoj romansi priroda okovala maštu, ona se to samo osvetila što je bila potpuno isključena iz stare romanse. Postupci, osećanja i razgovori junaka i junakinja starih dana neprirodni su koliko i mehanizmi koji ih pokreću.
Autor narednih stranica smatrao je da je moguće pomiriti ove dve vrste. Željan da snagama mašte pruži slobodu da se razmahnu kroz bezgranična područja izmišljanja, i samim tim stvori zanimljivije situacije, nastojao je da smrtne pokretače radnje izgradi u skladu sa pravilima verovatnosti; ukratko, da ih natera da misle, govore i delaju kao što se pretpostavlja da bi radili muškarci i žene u neobičnim prilikama. Uočio je da, u svim nadahnutim delima, likovi pod dejstvom čuda i svedoci najčudesnijih pojava nikada ne gube pojam o svom ljudskom karakteru, dok u stvaranju romantične priče neverovatan događaj uvek prati potpuno apsurdan govor. Čini se da akteri gube razum onda kada zakoni prirode izgube na snazi. Budući da je publika pozdravila ovaj pokušaj, autor ne sme da kaže da nije bio na visini zadatka koji je preduzeo. Pa ipak, ako pravac kojim je on krenuo utre put nekim sjajnijim talentima, on će sa zadovoljstvom i skromnošću priznati kako je znao da će njegov plan biti sposoban da primi mnogo više ulepšavanja no što bi njegova mašta ili oslikavanje osećaja mogli da mu pruže.
U vezi sa ponašanjem posluge, kojeg sam se dotakao u prethodnom predgovoru, zamolio bih za dozvolu da dodam još par reči. Jednostavnost njihovog ponašanja koja gotovo izmamljuje osmeh, i koja možda na prvi pogled deluje neusaglašeno sa ozbiljnom temom dela, ne samo da mi nije izgledala nepodesno, već je hotimice sprovedena na taj način. Moj zakon je bila priroda. Koliko god da su doživljaji prinčeva i princeza – junaka i junakinja – teški, značajni ili čak uzvišeno tužni, oni ne ostavljaju isti utisak na njihovu poslugu. To jest, ovi potonji ne izražavaju ili ne bi trebalo da izražavaju svoje strasti istim dostojanstvenim tonom. Prema mom skromnom mišljenju, kontrast između uzvišenosti jednih i naivnosti drugih jače osvetljava patos ovih uzvišenih. Nestrpljenje koje čitalac oseća dok ga neuglađena veselost priprostih likova zadržava i odlaže saznanje o uzvišenoj propasti koju očekuje, možda naglašava, a svakako dokazuje, da ga je pisac vešto zainteresovao za glavni događaj. No, mene je u ovom postupku vodio autoritet veći od mog mišljenja. Veliki majstor prirode, Šekspir, bio je model koji sam imitirao. Smem li da vas upitam da li tragedije Hamleta i Julija Cezara ne bi izgubile na duhu i čudesnoj lepoti da su humor grobara, Polonijeve ludosti i nevešte lakrdije rimskih građana bili izostavljeni ili odenuti melodramatičnim izrazima? Nisu li Antonijeva rečitost i Brutovi plemeniti i dirljivo iskreni govori veštački uzdignuti pomoću grubih izliva prirode iz usta njihovih slušalaca? Ovakvi potezi podsećaju me na onog grčkog skulptora koji je, da bi predstavio ideju Kolosa unutar dimenzija pečata, ubacio malog dečaka koji meri njegov palac.
Ne, kaže Volter u svom izdanju Korneja, ovakvo mešanje ozbiljnosti i bufonerije je nedopustivo. – Volter je genije – ali ne Šekspirovog kalibra. Bez vraćanja spornom autoritetu, ja se od Voltera okrećem njemu. Ja se neću okoristiti njegovim prethodnim pohvalama našem moćnom pesniku, mada je francuski kritičar dva puta preveo isti govor iz Hamleta, pre izvesnog broja godina iz divljenja, kasnije iz podsmeha; i meni je žao što vidim da je njegov sud oslabio kada je trebalo da ojača.
***
 |
| "Otrantski zamak", prevod Milene Dasukidis, Mali Nemo |
Pre svega, iako je u pitanju prozni sastav, prvo što pada u oči jeste izrazito dramska struktura dela (čega je i sam pisac bio svestan i pominje to u predgovoru prvom izdanju). Pripovedanje počinje in medias res, bez odugovlačenja u pogledu predstavljanja likova – čitalac ih upoznaje na osnovu njihovih postupaka, reči i reakcija, dok komentari pripovedača tek povremeno osvetljavaju pojedinosti njihovog unutrašnjeg sveta. Događaji se razvijaju po pravilima klasične drame, uz jasnu motivaciju i elemente tragedije kao što su motiv prepoznavanja i tragička pogreška. Uz izvesna mala odstupanja, može se čak govoriti i o tri jedinstva: mesta, vremena i radnje. Jedinstvo radnje naročito je istaknuto postupkom zaokruživanja: roman počinje rečima „Manfred, princ Otranta, imao je sina i kćer…“, dok na samom kraju Hipolita u svom završnom monologu deklarativno uzvikuje: „Konrad je otišao! Matilde više nema!“ i na taj način zatvara dramsku radnju kojoj još ostaje da, u nekoj vrsti priraslog epiloga, rasvetli tajnu o pravom nasledniku i značenju proročanstva koje predstavlja glavno motivaciono sredstvo.
Budući da je sam pisac u svojim predgovorima dovoljno govorio o „mešanju ozbiljnosti i bufonerije“ koje je sprovedeno u građenju likova posluge, nema potrebe dodatno se baviti tom temom. Na više mesta u romanu, naročito u pasažima u kojima pripovedač ima reč, mogu se pronaći preduge, nespretne, teško shvatljive rečenice, sa mnogo umetnutih zavisnih delova koji razgrađuju glavni rečenični tok i zamagljuju značenje. Nasuprot tome stoje dijalozi koji su izražajni ali sažeti, slojeviti i bogati obaveštenjima. U njima se vidi sličnost sa dramskim tekstovima i oni potvrđuju Volpolovo priznanje da se ugledao na Šekspira. Bilo da se radi o strahovima i patnjama glavnih junaka ili o luckastom ponašanju posluge, često se u dijalogu nailazi na poneku pojedinost iz koje čitalac saznaje šta govornik u tom trenutku radi ili šta se oko njega događa, čime se dobija dramski efekat izvođenja na pozornici.
Što se tiče narativnih obeležja, treba pomenuti da Volpol na nekoliko mesta vrlo uspešno sprovodi postupak tzv. doživljenog govora, to jest govoreći o likovima u trećem licu, on direktno prenosi sadržaj njihovih misli i osećanja. Doživljaje likova u neobičnim situacijama i pred neobičnim (i neretko potresnim) prizorima, autor dočarava služeći se rečima i izrazima koji proizvode snažan utisak. Kako je delo predstavio kao da je napisano pre više vekova, pisac je kroz ceo tekst dosledno održao arhaičan ton i oblike izražavanja koji su u skladu sa običajima i verovanjima vremena u kom je priča navodno nastala.
U književnoj istoriji je prihvaćeno stanovište da je objavljivanjem Otrantskog zamka omogućen nastanak novog žanra – gotika. Istorijski gledano, ovaj žanr u užem smislu – kao književnost čiji je umetnički cilj izazivanje straha i užasa ustaljenim repertoarom sredstava – obuhvata dela iste ili slične tematike nastala između 1764, kada je objavljen ovaj roman, i 1820. godine kada žanr prestaje da postoji u tom obliku. Međutim, tokom potonjeg književnog razvoja, često se nailazi na pojave i motive, likove i situacije koji se, u nešto proširenom smislu reči, prepoznaju kao „gotski“. U dela nastala pod manje ili više direktnim uticajem Otrantskog zamka ubrajaju se, između ostalih, romani Misterije Udolfa spisateljice En Redklif, Sveštenik Metjua Gregorija Luisa, Frankenštajn Meri Šeli i Drakula Brama Stokera. Sa pojavom Edgara Alana Poa, gotik pored romana osvaja i formu kratke priče, a kasnije se, u celini ili fragmentarno, širi i na druge književne forme i žanrove. Iako uvek sporedan, zanemarivan i nedovoljno proučavan, gotik je brojnim preobražavanjima uspeo da prodre i u nove medije dvadesetog veka – film, strip i popularnu muziku. Interesovanje za pojave koje se mogu nazvati „gotskim“ u popularnoj kulturi ne jenjava, naprotiv. Poslednjih godina se uočava značajan porast broja autora koji se bave sličnim temama i motivima, kao što su napuštene kuće, duhovi mrtvih, magija, natprirodna bića i pojave; u najskorije vreme naročito je privlačna tema vampira i vukodlaka. Iako se literarni kvaliteti velikog broja tih ostvarenja često s razlogom dovode u pitanje, među njima ima i onih koja se opravdano mogu smatrati dostojnim naslednicima izvornog gotika.
Ovo, prvo izdanje Otrantskog zamka na srpskom jeziku, namenjeno je svim ljubiteljima ovog žanra, posebno onima koji žele ozbiljnije da se bave proučavanjem gotika, kao korisna lektira i uvid u to „kako je sve počelo“.
Milena Dasukidis
