Bez naslova o Blejku i Jejtsu - Vanja Radaković

Share

Pogođena činjenicom da se akademsko proučavanje pesnika Viliema Blejka i Vilijema Batlera Jejtsa zasniva isključivo na minornoj analizi nekih opštih mesta iz njihove poezije,  na analizi oslonjenoj na autoritete, rešila sam da se pokušam približiti njihovom stvaralaštvu iz jednog drugačijeg, pomerenog ugla gledanja. Recimo to ovako: zamislimo da postoji vremeplov, i da se nekim čudom nađete oči u oči sa osamnestovekovnim (ili pak dvadesetovekovnim) pesnikom. Zamišljate dijalog sa njim o njegovoj sopstvenoj poeziji. Pričao bi vam o konvencionalnim, opšteprihvaćenim pesmama, isključivo o onim koje se i dan danas uporno proučavaju. Ako biste se i usudili da pitate za onaj deo stvaralaštva koji su oni sami čuvali od očiju javnosti, vaš vremeplov bi iznenada izgubio svoje moćno dejstvo, i našli biste se u svojoj radnoj sobi ili kancelariji, ispred kompa ili sa olovkom u ruci. Zbunjeni... u kovitlacu misli i osećaja besa... 

Nemoguće je ne zapitati se zašto se uporno i sistematski izbegava upoznavanje auditorijuma sa onim delom stvaralaštva ova dva pesnika, koji nije ništa manje umetnički uspeo, niti je manje zanimljiv. Šta više, revolucionarniji je i inovativniji od običnih, prosečnih ljubavnih ili patriotskih pesama kojima se proučavaoci bave. Kao razlog za prenebregavanje onog dela opusa koji imam nameru da ovde predstavim, videla sam prostu činjenicu da su to mahom pesme ili kraći prozni sastavi koji svojom tematikom pre mogu privući okultiste i mističare, nego proučavaoce književnosti. Stoga, naziv ovog eseja mogao bi da bude Pesnici okultizma, ili Preteče pesnika okultizma, ili Okultno u delima V.Blejka i V.B.Jejtsa, ili... kako god. 

Žene u Saramagovom JEVANĐELJU PO ISUSU HRISTU

Share

Nedavno sam na blogu filo(b)logija napravila uvod u priču o ovoj temi, kojoj ću sada prići iz jednog drugog ugla, prateći tempo kojim se ona razvija u Saramagovom romanu.

Dve Marije

Nasuprot svome čoveku Josifu, Marija nije ni pobožna ni pravedna, mada za te moralne slabosti nije sama odgovorna; tome je kriv jezik kojim ona govori, ili ljudi koji su taj jezik stvorili tako da reči pobožan i pravedan - nemaju ženski rod.

***

Josif je bio srećan pošto ga je, iako nije želeo da prizna, bilo sramota da sam razgovara o tome sa ženom, naročito mu nije prijao njen stav ustaljen od sinoć, da neprekidno gleda u pod preda se, jer, iako skromnost jeste nalagala takvo ponašanje, on je ipak u tome video provokaciju nekoga ko zna više no što želi a prizna, a to i ne krije. U stvari, ženska zloba nema granice, i to posebno kada je reč o nedužnoj zlobi.

***

Žoze Saramago, JEVANĐELJE PO ISUSU HRISTU - uvod

Share

Jevanđelje

Njihova imena, Avijatar, Dotaim i Zakhej, navode se ovde da bi se uklonila bilo kakva sumnja da je reč o istorijskoj prevari, koja bi se mogla javiti kod onih koji su do saznanja o ovim događajima stigli preko drugih izvora, u koje se tradicionalno možda više veruje, ali to ne znači da su autentičniji.
Žoze Saramago, "Jevanđelje po Isusu Hristu"

Žoze Saramago (1922.-2010.)

Narator Saramagovog romana koji nosi provokativan naslov, Jevanđelje po Isusu Hristu, na više mesta ironično poziva čitaoce da poveruju u istinitost i autentičnost upravo ove biografije mesije iz Nazareta. Naravno, njegovo jevanđelje je roman, a ne istorijski dokument, ali u pitanju je delo napisano u duhu postmodernističkog poziva na preispitivanje istorijskih istina. I mada je istorija samo posredno meta našeg interesovanja - centralna tema jeste revalorizacija judeo-hrišćanske religioznosti i razna pitanja s tim u vezi - od nečeg se mora početi, a zgodno je pri tumačenju dela kompleksnog sadržaja krenuti od površinskih obeležja, jer često i u njima možemo, u jednostavnijem obliku, naći ono isto do čega dolazimo višestrukim pažljivim iščitavanjem.

Žan Žak Ruso, ISPOVESTI - Vanja Radaković

Share


ŽAN-ŽAK RUSO U KONTEKSTU PROSVETITELJSTVA
I njegov socijalno-politički radikalizam

Žan Žak Ruso

Čovek XVII veka sklon je za sebe da misli da živi u vremenu kada je “sve rečeno” u skladno postavljenom sistemu Razuma, Morala i Estetike. Čovek XVIII veka želi da poseduje znanje, razmišlja o napretku ljudske kulture kome nema kraja.

Francuska XVIII veka je zamlja koja “opet diše”. Liberalnost duha je “jedno od mogućih iskustava slobode”. XVIII vek je izmislio slobodu, pobožnost je zastarela. Čovek postaje svestan sebe, želi da zna mnogo, da posmatra i zaključuje. Pariz tog doba je mesto svetkovina. Dolazi do ekspanzije salonskih skupova u kojima učestvuju učeni ljudi, filozofi, književnici, muzičari. Javljaju se enciklopedisti i intelektualci željni znanja. Biti intelektualac u XVIII veku značilo je biti svestran, biti otvoren ka novim saznajnima, otvoren ka rehabilitaciji čula, uzdati se u sopstveni duh. Intelektualac značilo je biti filozof. “Filozofski duh XVIII stoleća ne priznaje gotove istine i konačne tvrdnje, on uvek traži, istražuje, i premda se neposredno nadovezuje na klasični kartezijanski racionalizam na koji su Francuzi uvek tako ponosni, on se izvanredno obogaćuje i menja pod uticajem eksperimentalnih nauka i njihovih metoda”.

Franc Kafka, PROCES, nedovršeni roman

Share

Franc Kafka

Zamislite da Strašni sud funkcioniše na ovom svetu kao paralelna institucija. I dalje je lociran negde gore, samo što je to "gore" sa nebeskih visina spušteno na prašnjave, zagušljive tavane. Ne tvrdim (mada pretpostavljam) da je Kafka nužno imao tako nešto na umu kad je pisao "Proces" - to tumačenje je problematično kao i bilo koje drugo - pre svega zato što "Proces" bez sumnje jeste i kritika habzburške birokratije. Svaki element ove fantastične pripovesti može se tumačiti na bar dva načina koja bi se, prema zakonima logike, morala međusobno isključivati, ali ovde ipak egzistiraju u neponovljivom skladu. Dvosmislenost je simbolično prikazana u nožu sa dvostrukim sečivom, kojim je K. ubijen. Neki drugi simboli - kao što je boginja pravde koja, na Titorelijevoj slici, liči na boginju lova - nisu do kraja razrađeni, što nas podseća (i to stalno moramo imati na umu) da Kafka nije imao vremena da dovrši svoje remek-delo - a ko zna da li bi i tada pred tumačima bio lakši zadatak. Tačno shvatanje jedne stvari i nerazumevanje iste stvari ne isključuje potpuno jedno i drugo, kaže sveštenik u IX glavi Procesa. Pokušajmo da se ne zadržimo na tačnom shvatanju.

Homer, ILIJADA

Share

HOMERSKI EP

Homer

Opšta obeležja junačke poezije

Pesme srodne Homerovim epovima možemo naći u većini naroda sveta. Iako se, kad su u pitanju pojedinosti, pesme međusobno veoma razlikuju, epsko pesništvo svih naroda pokazuje zajednička obeležja od suštinskog značaja.

U središtu takvih pesama uvek je junak koji se među svim ljudima odlikuje hrabrošću i telesnom snagom. Njegovi postupci su određeni karakterističnim moralnim načelima, pre svega tada još neproblematizovanim osećajem časti i kultom prijateljstva. Poreklo i negovanje te vrste poezije rezultat su postojanja viteškog (visokog) staleža kome životni sadržaj čine rat, lov i užici za stolom (u koje spada i pevanje pevača). Pozadinu junakovih aktivnosti obično čini herojsko doba, prošlost koja je uzvišenija i sjajnija od sadašnjosti. Epsko pesništvo tog tipa uvek tvrdi da saopštava istinu - ta tvrdnja se potkrepljuje pouzdanošću predanja ili čak božanskim nadahnućem.